Do pre samo petnaestak godina bilo je nezamislivo da se kritična masa nezadovoljnika, bez ikakve prethodne koordinacije, okupi na jednom mestu i svojim aktivnostima upravlja u realnom vremenu.
Zahvaljujući internetu, društvenim medijima i tehnologijama komuniciranja, svako od njih, ako odreaguje u pravom trenutku, može postati inicijator društvenih okupljanja.
Za prerastanje niza protesta u društveni pokret potrebni su, međutim, jasnije strategije i ciljevi, snažniji identitet, istaknuta simbolika i, na kraju krajeva, pouzdanija organizacija.
Društvene mreže za potrebe građanskog aktivizma koriste se na tri različita načina:
1) za aktivizam portalskog tipa, odnosno kao medij za širenje informacija,
2) za aktivizam forumskog tipa, zapravo kao javni prostor za diskusiju,
i 3) za aktivizam protestnog tipa, to jest kao sredstvo za organizaciju i koordinaciju protestnih aktivnosti.
(NE)DEMOKRATIČNOST
Pod društvenim medijima podrazumevamo sve one digitalne platforme koje se mogu upotrebljavati za kreiranje, preradu, objavljivanje i recepciju medijskih sadržaja.
Zbog toga je pogrešno izjednačavati društvene medije i društvene mreže, jer iako mogu biti bazirane na istoj digitalnog platformi njihove funkcije su različite – mrežna struktura podržava i rasprave i protestne aktivnosti.
Vreme naglog razvoja nove informaciono-komunikacione tehnologije poklopilo se sa periodom u kome je zabeleženo opadanje učešća građana u političkom životu, čime se otvorilo pitanje da li nove IKT mogu da stvore uslove za nastanak inovativnih oblika građanskog angažovanja, posebno među mladima (Bennett, 2008).
Manuel Kastels (Castells, 2014) u svojim analizama ističe da je upotreba interneta i mobilnih telefona bila od suštinskog značaja za izbijanje protesta i njihov kasniji tok.
Iako su pokreti i akcije i dalje vezani za realni prostor, njihova egzistencija je jedino neprekidna u komunikacionim mrežama.
Na drugoj strani, kad je o osporavanjima aktivističkog potencijala reč, postoji nekoliko važnih problema.
Kerin Nahon, primera radi, ističe da je iluzija da su društveni mediji neutralni, egalitarni, objektivni i demokratični.
Upravo suprotno, njihova arhitektura i dinamika je politička i nedemokratska jer su u njihov dizajn, standarde i praksu ugrađene vrednosti i interesi moćnih aktera koji usmeravaju ponašanje korisnika ovih mreža (Nahon, 2015).
TEHNOFEUDALIZAM
Drugi važan problem odnosi se na to što oni pružaju mogućnost gotovo potpune kontrole nad sadržajima koji kroz njih prolaze, kao i prikupljanje podataka o individualnim korisnicima – kako od gigantskih korporacija (poput Gugla, Fejsbuka i dr) tako i od država sa kojima ove korporacije blisko sarađuju (Van Dijck, 2013).
Naprosto, oni nas, znajući sve o nama, prodaju oglašivačima u poretku koji Varufakis naziva tehnofeudalizmom.
Na ovaj način, IKT postaju dvosekli mač kojim se mogu pokrenuti revolucije ali koji se, isto tako, vrlo lako može okrenuti protiv onih koji se tog mača late. (Petrović, 2013).
Uz navedene, u literaturi se još navode: pretrpanost informacijama, širenje lažnih vesti, digitalna cenzura, produbljivanje digitalnih nejednakosti, razvoj različitih oblika kvazi aktivizma (kliktivizam, slaktivizam), atomizacija sajber prostora (Petrović, 2013, 2016).
Internet i društvene mreže javljaju se kao značajni kanali političke komunikacije, pre svega političkih stranaka i birača pred parlamentarne izbore 2012.
Takođe, sniženi troškovi proizvodnje sadržaja na internetu omogućili su da se u digitalnom prostoru razvijaju lokalni onlajn-mediji i neke od najaktivnijih istraživačkih redakcija – Insajder, BIRN, CINS, KRIK.
Istovremeno, smanjuje se broj građana koji internet koristi kao oblik društvenog angažovanja.
Republički zavod za statistiku beleži da je u 2011. godini 12 odsto korisnika slalo mišljenja o društvenim pitanjima preko blogova i/ili društvenih mreža, dok u 2019. ovaj udeo opada na 9,3 odsto. (Kovačević et al, 2019).
Ako pođemo od činjenice da brojna istraživanja pokazuju da udeo spremnih na aktivno učešće u političkim procesima ne prelazi desetinu mogli bismo konstatovati da „tastatura aktivizam“ pre menja korišćene alatke i delom krug korisnika, nego što doprinosi širenju aktivizma.
Istraživanje Fakulteta političkih nauka pokazuje pak da su građani zabrinuti za tačnost informacija na internetu.
Posebno ih brinu netačne ili obmanjujuće informacije koje potiču od domaćih političkih aktera (Milivojević, Ninković Slavnić i Bajčeta, 2020).
Očito da kad je i o Srbiji reč ne može se reći da je ekspanzija digitalnog komuniciranja imala isključivo pozitivne efekte po medijske slobode i pluralizam mišljenja u virtuelnoj javnoj sferi.
Iako iz godine u godinu raste broj korisnika interneta i dalje postoji digitalni jaz.
Bar petina građana spada u „digitalne parije“ jer nikad nije koristila internet.
Umnožili su se i onlajn-mediji koji služe kao partijska glasila.
Dodatno, angažovanjem botova, recimo, otvorile su se i mogućnosti prikrivenog uticaja na javno mnjenje, a kanal interneta često se zloupotrebljava za zastrašivanje i širenje govora mržnje (Kleut, 2021).
PROTESTNI AKTIVIZAM
Dilema kolektivne akcije, od Olsona i Oberšala, leži u neizvesnosti da li se može postići kritična masa angažovanih pojedinaca potrebna za ostvarenje društvene promene.
Konektivno delanje, počiva na sasvim drugačijim osnovama od kolektivne akcije analognog doba.
Digitalni mehanizmi umrežavanja se u određenim, pre svega polaznim uslovima delovanja protesta uspostavljaju kao organizujući agenti i postaju osnova kolektivnog organizovanja, zamenjujući umnogome hijerarhijske strukture, profesionalne lidere i organizacije pokreta.
Usled mogućnosti deljenja (engl. share) zajednički kreiranog i personalizovanog sadržaja sa najširim auditorijumom posredstvom društvenih medija, individualni angažman postaje vidljiv i nagrađen (recimo lajkovima), a pojedinac samim tim motivisaniji da dela.
Zapravo se radi o nadopunjavanju i različitim ulogama u različitim fazama.
Sveobuhvatna ideologija i kolektivni identitet (svojstveni društvenim pokretima i organizacijama analognog doba) ovde se nadopunjuju praksom deljenja i samoizražavanja u okviru mikro-politike svakodnevnog života (Bennett, 2012).
Lens Benet i Aleksandra Segerberg razlikuju tri ideal-tipa protestnih organizacija/mreža (2013:): samoorganizujuće mreže, organizaciono podržane mreže i organizaciono posredovane mreže.
Dok prva dva tipa organizovanja karakteriše izostanak ili umereno angažovanje klasičnih organizacija i pokreta, treći organizaciono-posredovani tip je svojstven društvenim pokretima/protestima analognog doba u kojima organizacije pokreta zadržavaju centralnu ulogu.
Nakon što protest preraste u pokret, uloga komunikacione tehnologije se postepeno transformiše iz „organizujućeg agenta“ u „organizujući mehanizam“.
On opet mora ostati otvoren i interaktivan kako ne bi došlo do birokratske atrofije.
Za klasične organizacije poput sindikata sve značajniju ulogu u korišćenju društvenih medija i mreža igra i promenjeni kontekst koji čini širenje rada od kuće a koji se samo naslanjaju na digitalizaciju i širenje nestandardnih oblika rada.
U njihovom radu osnovni izazov predstavlja koordinacija online i offline aktivnosti, kao i očuvani, interaktivni interni kanali komuniciranja.
