Poslednje svetsko prvenstvo u fudbalu je svoje posebno mesto u povesti obezbedilo čim je određen njegov domaćin. Razlozi su toliko poznati da nije potrebno da se ponovo nabrajaju. Ali, o šampionatu u pustinji nije rečena i poslednja reč.
Ovih dana, po njegovom završetku, saznalo se o koferima para, kojima je domaćin podmazao gde treba, ili gde je mogao, mašineriju Evropske unije da dobije i njen blagoslov.
Nije to prvi put da se sportsko i nesportsko prepletu kad se odlučuje o tome ko će da ugosti najbolje fudbalske reprezentacije na svetu. Na primer, Nemačka je tako pridobila glas predsednika Okeanijske fudbalske konfederacije Dempseja da ona bude priređivač 2006. Čak je i jedan od najslavnijih igrača svih vremena Bekenbauer obavio takav zadatak da ga je i Fifa kaznila. Simbolično, ali javno.
Sada su grešnici iz EU iz Grčke i Italije, iz podneblja u kome nisu njene stegonoše. Ali, ko zna dokle će klupko da se odmota. Uglavnom, zbog Katara i drugih borbi daleko od očiju gledalaca, pali su predsednik Fife Blater i Uefe Platini. Da se na njima nisu razbila kola, a fudbal je bio samo povod, nikada dizgine ne bi preuzeli Infantino i Čeferin i ko zna kojim bi putem sada kaskala fudbalska zaprega.
Nema luka iz koga na Katar nisu odapinjane strele, ali je on bio, ispostavilo se, neranjiv. Ahilovu petu mu nije našao ni samostrel iz koga Zapad samouvereno primorava na svoje adete (čak i one što ni kod kuće nisu baš od sveg srca prihvaćeni) ostatak sveta kao da se podrzumeva da njegova volja mora da bude obavezna za sve. Kako li bi bilo kada bi neko njega uslovljavao time da se, recimo, na stubu srama i na udaru zakona ne bude zbog ljubavi mimo druge bračne polovine ili da, na primer, islamske zemlje finansiraju u EU i SAD parade za odobravanje mnogoženstva. A ako se nove vrednosti razmašu, što ne bi žena mogla da ima više muževa!?
Kad je reč o ravnopravnosti polova, ali koje ima veze sa sportom, u Kataru je za to otvoren nov tefter. Prvi put je na svetskim prvenstvima u fudbalu žena sudila muškarcima!
Razna nefudbalska zbivanja po kojima će da se pamti ovo svetsko prvenstvo valjda su završena svenarodnim slavljem u domovini novih svetskih prvaka, jer je bilo toliko urnebesno da su neki Argentinci u zanosu hteli bukvalno da se popnu na nebesa. Bilo je i onoga za šta, na žalost, više i ne može da se kaže da je naličje sporta. Posle polufinala Francuska – Maroko u zemlji Gala su na ulice preneli svoja neobuzdana osećanja i oni u čijoj je duši proključalo od radosti zbog pobede, kao i onih, čija je bila ranjena zbog poraza.
Katar je dokazao da ovako veliki događaj, na koji se slivaju reke ljudi iz celog sveta, može besprekorno da protekne u samo jednom gradu. Njegov glavni grad je imao dovoljno široke grudi da sve to s podjednakom nežnošću prigrli. Doha se jedina, posle Montevidea, domaćina Prvog svetskog prvenstva (1930. se, doduše, pojavilo samo 13 reprezentacija), usudila da sav teret podnese sama i besprekorno ga je iznela! Njeni gosti su imali jedinstvenu priliku da u jednom danu gledaju na licu mesta više utakmica. Na sledećem, kroz četiri godine, to fizički neće biti moguće, a biće zamorno i fudbalerima da lete s jednog kraja kontinenta na drugi, jer će se igrati u tri velike zemlje (SAD, Kanada i Meksiko).
Ono na šta Katar kao domaćin nije mogao da utiče jeste sama igra, koju su 32 reprezentacije prikazale. Nije preterano da se kaže da je jedino novo po tom pitanju – promena na prestolu. Svrgnuta je Francuska, a ustoličena Argentina uz izlive oduševljenja što je Mesi najvrednijim draguljem konačno popunio svoju zbirku dragocenosti.
Taj obračun za krunu je zaslužio da se pamti, ali ne po umeću, koje se nekada očekivalo od sastava koji vode presudan megdan da se reši na kome će carstvo, nego po tome što je bio uzbudljiv doslovno do poslednjeg trena. Da je ostalo 2:0 za Argentinu bila bi to poslastica samo za one, kojima je posao da stručno raščlanjuju zamisli trenera. Ali, završnica finala, pa produžeci i, sami po sebi, penali, filmskom brzinom su doneli i filmske zaplete.
S ovog turnira nijedno novo ime nije uzletelo u orbitu. Dodeljena je, istina, nagrada za najboljeg mladog fudbalera (njome je udostojen Fernandez, ali da nije Argentina osvojila prvo mesto nema sumnje da bi junak bio pronađen u šampionskoj ekipi, koja god bi to bila).
Za najveće osveženje svetskog fudbala u ovom trenutku mogle bi da se smatraju reprezentacije, čije je učešće na svetskim prvenstvima, ako bi i došle dotle, dosad prolazilo nezapaženo. Maroko je četvrti na svetu (izbacio Španiju i Portugaliju), Japan je ispao na penale u osmini finala od Hrvatske, koja se domogla trećeg mesta na svetu, a u grupi je savladao Nemačku i Španiju. Kostariku su, što bi se reklo, Španci razbili kao zvečku, ali je pobedila Japance i namučila Nemce. Australija je ušla u osminu finala, Tunis je iznenadio Francusku, Kamerun oborio na obe plećke Brazil, a trijumf Saudijske Arabije protiv Argentine na početku još više je dobio na značaju, jer je srušila budućeg vladara sveta.
Međutim, niko od tih, koji su izašli iz senke nije nadigrao velikane. Svi su se branili, iskoristili, što na junašto, što na sreću, ukazanu priliku i ostvarili nezamislivo. Ali, to ne znači da je svet dobio neku novu fudbalsku silu. Pre će biti da su se neke velesile našle nespremne na vetrometini, pa ih zatrpao pustinjski pesak.
