Kada je dobio i kada je izgubio, Partizan je tokom čitave serije imao u šaci Real iz Madrida. Bez preterivanja, ova košarkaška sesija je u milion univerzuma imala srećan kraj za beogradski klub, samo nije u ovom našem. Crno-beli će se noćima prevrćati u postelji i razmišljati o Fajnal foru koji im je bio suđen, ali ne i obećan.
Sve je ličilo, a ništa nije bilo. Kako to da se ovakva igra i furiozna atmosfera oko Partizana nije pretvorila u onaj najdraži njima uspeh?
Da se samo teren pitao i lopta od koša do koša vodila, možda bi večeras kolona bila uspostavljena od Geneksa do Nikole Tesle da se uz prvog pevca dočeka četa Željka Obradovića.
A, i Željko je svirao za grobarski tango, upravljao je kadrom protiv velikog rivala koji je u više navrata izgledao pravo nemoćno.
Jedan, pa drugi šamar kralju za ekstazu.
Emotivno-sportski, Partizan je imao Madriđane na tacni da ga do kolena potuče u Areni u trećem susretu i zaključa mu svaki prolaz iz beogradske hale.
Ipak… Nešto se desilo pre toga što je potajno nagrizalo crno-beli organizam. Poslednja dva minuta iz majstorice su gangrena, kasna reakcija doktora i tragično gašenje ovosezonskog sna.
Šta je to nagrizlo, koji je to virus bio?
Virus bezobrazluka veći od sporta. Virus koji se razvije u genu rođenog i iskusnog pobednika koji se ne miri sa porazom.
Rođeni i iskusni pobednik ga prenese protivniku, iskoristi ga kao trik i promeni pravac, onako nečujno.
Ovaj virus se na malim i velikim ekranima ukazao, izazvao čarku, a onda i tuču, a onda i isključenja, a onda i promenu na šahovskom polju, a onda i sve ostalo.
Virus je promenio čitav tok serije.
Da li je bilo fer ono što se desilo na kraju drugog meča u seriji kada je Serhio Ljulj nesportskim faulom navukao Kevina Pantera da ishitreno reaguje i aktivira lanac burnih reakcija?
Pa, nije.
Taj mali štos velikih majstora je utkan u ljudima kao što su Ljulj, Rudi Fernandez, nekada Felipe Rejes…
Nije uvek sve umeće lopte, nekad je nešto i u psihologiji tebe i protivnika.
U trenutku kada je na semaforu +15 i kada avion već čeka na stajanci da se poleti za Beograd, dešava se situacija da Partizan gubi Kevina Pantera na dve, a Matijasa Lesora na jednu utakmicu.
Real je izgubio ponešto, ali dobio izmešane karte. To više nije bio isti dvoboj.
Jedno snalaženje uz otklonjene vedete, a onda i korišćenje zbunjene i letargične srpske javnosti zbog tragičnih događaja na Vračaru.
U danima tuge sa limitiranim navijanjem, Real je prolazio kroz jedine rupe koje su mogle da mu se ukažu.
Te male crvotočine su otvorene upravo uz pomenuti štos. Da li je Ljulj namerno ono uradio? Ne znamo, za to nemamo dokaze.
A, da li možemo da očekujemo tako nešto od njega u datoj situaciji totalnog beznađa?
Da, svakako. Ne bi bilo prvi put da se mešaju karte uz određene žrtve.
Ako hoda kao patka, leti kao patka i pliva kao patka, onda mora da je patka.
Bez namere da se opravda Partizan, jer ovde Partizan i nema šta da se pravda u uspehu koji je već veliki. Fajnal for je samo bilo ostrvo katarze i sna.
Sve je u nekoliko navrata ličilo kao najrealnija realnost, ali bi zadatak možda bio mnogo ranije obavljen da Real nije promenio realnost opštim haosom.
I taj mali štos je u mnogome doveo do pete partije – pete partije u kojoj je Partizan imao neverovatnih +18 na startu treće četvrtine.
Ispušteno je.
Neki bi rekli, Partizan je bio bolji u čitavoj seriji, ali onda će drugi reći – pa kako ju je onda izgubio?
Odgovori se traže na doručku, ova večera je sada već hladna.
Sve u svemu, Real je na vrata fajnal-for izašao u poderanom odelu sa jednim trikom manje u džepu.
Real probao, Realu prošlo. Iskustvo ga naučilo da može.
Partizanu svaka čast, ali ovaj dvoboj je verovatno izgubio kada sekunde na semaforu nisu išle.
