Prošlo je dvesta godina otkako je reč „hello“ prvi put upotrebljena u štampi – iako njeni koreni sežu još u petnaesti vek. Kako se jezik pozdrava razvijao širom sveta – i šta nam to govori o nama samima?
Upisala se u popularnu kulturu u pesmama Adel i Lajonela Ričija, i gledali smo je u nezaboravnim filmskim scenama kao što su „Džeri Magvajer“ („You had me at ‘hello’ “) i „Lice sa ožiljkom“ („Say hello to my little friend!“).
Korišćena je za prodaju svega – od mobilnih telefona (Motorolina kampanja „Hello, Moto“) do donjeg veša (čuveni Vonderbra slogan „Hello boys“) – a poslužila je i kao naziv za kompjuterske programe i časopise o slavnim ličnostima.
U štampi, ovaj sveprisutan i prijateljski pozdrav ima iznenađujuće kratku istoriju.
Pre dva veka, osamnaestog januara 1826. godine, „hello“ je, prema dostupnim podacima, prvi put zabeležen na papiru, u novinama iz Konektikata pod nazivom The Norwich Courier.
Do 1850-ih godina, reč je prešla Atlantik i stigla u Britaniju i postajala sve češća u štampi. Kao i pozdravi u drugim jezicima, „hello“ govori nešto i o svetu engleskog govornog područja – u zavisnosti od varijante, skraćenice ili intonacije koju biramo.
Poreklo reči „hello“
Poreklo reči „hello“ je predmet rasprava. Najčešće navođena etimologija vodi do starovisokonemačke reči „halâ“ – uzvika koji se istorijski koristio za dozivanje skeledžija.
Oksfordski rečnik engleskog jezika takođe ukazuje na „halloo“ (lovni uzvik kojim su se psi podsticali da brže trče) kao mogući koren.
Navodi i više ranih oblika pisanja, uključujući „hullo“, „hillo“ i „holla“ – za koju se smatra da potiče od francuskog „hol“ iz petnaestog veka, uzvika koji znači „stani!“ ili „hej!“.
U engleskim izvorima, Oksfordski rečnik kao najraniji oblik beleži „hollo“ iz kasnog šesnaestog veka.
Sajmon Horobin, profesor engleskog jezika i književnosti na koledžu Magdalen u Oksfordu, ističe da se ovakve semantičke promene i promene u pisanju mogu objasniti i regionalnim akcentima i razlikama u izgovoru.
Posebno navodi primer „’ello“, koji pokazuje rasprostranjeno – i danas stigmatizovano – izostavljanje slova „h“, što se u Engleskoj često povezuje sa klasnim predrasudama i nedostatkom obrazovanja.
„Ali kada je reč o poreklu i ranoj istoriji, zavisimo od pisanih izvora, koji su i inače fragmentarni. Za kolokvijalnu reč poput ove, koja se mnogo ranije i češće koristila u govoru nego u pisanju, posebno je teško utvrditi preciznu hronologiju“, rekao je on.
Do trenutka kada je Oksfordski rečnik engleskog jezika prvi put objavljen 1884. godine, „hello“ se već izdvajao kao dominantan oblik pozdrava.
Čarls Dikens je, međutim, tokom devetnaestog veka u svojim delima koristio „hullo“, dok se Aleksandar Grejem Bel (koji je čak tvrdio da bi „ahoy!“ bio bolji telefonski pozdrav) držao oblika „halloo“.
Njegov rival Tomas Edison zagovarao je „hello“, smatrajući da se ta reč najjasnije čuje čak i na lošim telefonskim linijama.
Edisonov uticaj je pomogao – i „hello“ je postao pozdrav koji je pobedio.
„Hello“ širom sveta
Dok se engleski jezik ustalio na „hello“ kao uobičajenom pozdravu, drugi jezici su razvili sopstvene varijante.
U germanskim i skandinavskim jezicima, na primer, „hallo“ i „hallå“ zvuče tvrđe i deluju efikasnije i direktnije nego melodični, gotovo poetski „hola“ i „olá“, karakteristični za romanske jezike, koji se često povezuju sa otvorenijim temperamentom.
Drugde, pozdravi nose tragove nacionalne istorije: od afrikanerskog „hallo“, poreklom iz holandskog, do „óla“ u tetum jeziku, podsetnika na portugalski uticaj u Istočnom Timoru.
„Hello“ u digitalnom dobu
Tokom poslednjih decenija, imejl, poruke i društvene mreže preoblikovali su ne samo koliko često govorimo „hello“, već i čime ga zamenjujemo – ili da li ga uopšte izgovaramo.
U svetu stalne komunikacije preko aplikacija, početni pozdravi sve su manje potrebni.
Najupadljivije je to što ljudi danas ponekad koriste emotikon – mahanje ruku – umesto reči. Ali tehnologija je oduvek doprinosila promenama jezika.
