U Kući Đure Jakšića u Kragujevcu, Ustanova kulture „Koraci” predstavila je nedavno objavljenu knjigu izabranih priča „Zaborav” Dragana Jakovljevića, pisca koji već tri decenije živi i stvara u Budimpešti.
U prepunoj sali ovog zdanja, pisca je predstavila i sa gostima večeri razgovarala Ana Antonijević Nikolić iz Gradske biblioteke „Vuk Karadžić”, a pored autora knjige o njoj je govorila i prof. dr Jelena Arsenijević Mitrić, profesor književnosti na Filološko-umetničkom fakultetu, koja je i urednik izdanja.
Knjiga sadrži uži izbor iz nekoliko ranije objavljenih knjiga pripovedaka Dragana Jakovljevića, a „Koraci” su ovo delo objavili u okviru svog godišnjeg konkursnog projekta.
– Zbirka izabranih priča ’Zaborav’, proznog pisca, pesnika, novinara i univerzitetskog profesora Dragana Jakovljevića, sastavljena je od originalnih, stilski ujednačenih priča sa često neočekivanim i zanimljivim čehovskim obrtima. Pojedine priče obeležene su privilegovanom figurom nekadašnjeg stranca, naratora koji opisuje svoje postepeno prilagođavanje Mađarskoj kao drugoj domovini. Posredstvom njegovog začudnog pogleda čitalac biva transponovan na gradske ulice, stanice, trgove, u zgrade i antikvarnice Budimpešte, one obične, prikazane kroz ukrštanje tradicionalnog i modernog – rekla je Jelena Arsenijević Mitrić.
Prema njenim rečima, Jakovljevićeve priče posvećene su širokom krugu tema: od usamljenosti, starosti, empatije, do odnosa prošlosti, tradicije i savremenosti, čoveka i prirode, i to uz čestu dekonstrukciju uvreženih stereotipa. Svojevrsni paralelni svetovi koji se pojavljuju u knjizi omogućavaju protagonistima izmeštanje iz poznatog i običnog, promišljanje, ali i imaginarno putovanje kroz vreme i prostor posredstvom sećanja, istakla je profesorka Arsenijević Mitrić.
Dragan Jakovljević je, odgovarajući na pitanje moderatora zašto piše, rekao da ga je svaka napisana priča pomakla ka svetlijoj i boljoj strani univerzuma, ovoga sveta i sopstvenog bića.
– Tu stranu svako od nas ima, ali je put do njenog prepoznavanja nekada dug i teško prohodan. To naročito biva u vremenima poput našeg, kada su zli naumi, reči i dela ljudima češći družbenici od plemenitih činjenja. Zato je zadatak svakog pisca da krade od ništavila parče po parče života i da ih potom ređa na policu večnosti, pošto ih prethodno oboji svojim bojama. Mislim da lepše uloge nema i da stoga ne treba mariti za samoću koju od nas traži – kaže pisac.
On priznaje da su mu mnoge od ovih priča, za njega isceljujućih, darovale mir, utehu i snagu kada su mi bile potrebne. Tako su mu život činile lakšim i vodile ga putevima duhovnog pročišćenja.
– Svaka tačka na kraju napisanog, isijavala je radost i dane mi bojila čudesnim bojama, od kojih se potom živelo, a i danas je tako. To je jedini motiv zbog kojeg pišem. Još uvek ne vidim da bi išta moglo biti važnije i lepše od radosti koju nam daruje univerzum, kroz avanturu stvaranja – kaže Dragan Jakovljević.
