Na dan početka operacije, 4. avgusta 1995. godine, teritorija i stanovništvo Republike Srpske Krajine bili su pod zaštitom vojnih snaga UN. Na sastanku sa visokim vojnim dužnosnicima, 17. i 31. jula na Brionima, na kojem je analiziran Plan operacije „Oluja 95” Franjo Tuđman je izvestio generale da za izvođenje operacije ima podršku Nemačke, NATO-a i SAD – pod uslovom da se sve okonča za tri-četiri, maksimalno sedam dana.
Ujedno je upozorio da postoji mogućnost ulaska SR Jugoslavije u rat i mogućnost reakcije Rusije ako se operacija oduži; da izgovor za operaciju više nije deblokada Bihaća, jer su bosanski Srbi, da bi izbili Hrvatskoj argument za operaciju, izvršili deblokadu; da Milošević verovatno neće direktno vojno intervenisati ako se sve okonča brzo, ali da se ipak pripremi plan evakuacije stanovništva iz Osijeka, Vinkovaca i Slavonskog Broda u Zagreb; da sa teritorije BiH sadejstvuju snage Armije BiH i HVO; da je prihvatanje pregovora sa Srbima u Ženevi samo maska za operaciju. Potom je predsednik Tuđman izdao zapovest da se Srbima „nanesu takvi udarci da praktično nestanu, da ono što nećemo odmah zahvatiti mora kapitulirati u nekoliko dana”, kao i da se „srpske snage ne okružuju pa likvidiraju, jer bi ih to primoralo na dalju borbu, već da im se ostave dva izlaza kojima će napustiti Hrvatsku. Na kraju je dodao: „Važno je da im ti civili pođu, pa će onda i vojska, i kada kolone pođu, to djeluje psihološki jedni na druge” i „kao što su se iseljavali iz Grahova i Glamoča kad su se naši prisiljavali, tako se već dijelom iseljavaju i iz Knina”. Jedno od naređenja bilo je i da se emituju lažne vesti da su primećene kolone srpskih civila koje napuštaju Hrvatsku tim pravcima koji su ostavljeni, ali da im Hrvatska garantuje sva prava i poziva da ostanu na ognjištima, kao i da se rasturaju leci sa istom sadržinom. Kako je objasnio uz ciničan osmeh, „tobož im jemčimo sva prava, a zapravo im pokazujemo put kuda da odlaze”. Takođe, naložio je da se izradi letak sa potpisom generala Mrkšića, kojim on navodno naređuje da se „celokupno civilno stanovništvo povuče iz rejona borbenih dejstava smerom Benkovac–Žegar–Srb” i da se radi opravdanja operacije u međunarodnoj javnosti 3. avgusta simulira dejstvo srpskih snaga prema Maslenici, Gospiću ili Dubrovniku, kako bi hrvatska strana mogla da ih optuži za „diverzantski napad”. Deo plana bio je i da se snage UN blokiraju u kasarnama i tako ne dozvoli njihova intervencija.
U 18.40 3. avgusta Hrvatska vojska je granatirala Dubrovnik, Župu dubrovačku, aerodrom u Ćilipima i Orašac. Poginulo je troje, a isto toliko ljudi ranjeno, čime je stvoreno lažno opravdanje za operaciju. Narednog dana, od 4.55 do 5.26, sve komande Zbornih područja su izvestile da su otpočele borbena dejstva po planu, a u 5.50 Hrvatsko ratno zrakoplovstvo da su iz Pule poletela četiri, a sa Plesa dva aviona za dejstva po centrima veze na Ćelavcu i Magarčevcu. Artiljerija je otpočela dejstva po vojnim, ali masovno i civilnim objektima sa težištem na gradskom jezgru Knina, Drniša, Benkovca, Gline, Vojnića, Petrinje. Usled toga civilno stanovništvo je panično napuštalo domove i udaljavalo se upravo gore pomenutim komunikacijama koje su ostavljene prohodne. To su podstakli i lažni leci i vesti o već stvorenim kolonama u smeru BiH. Sa Brača su dejstvovala sredstva elektronskog izviđanja i bespilotne letelice američke vojske. Ukupno je angažovano 189.539 vojnika, oficira i podoficira i 14.500 pripadnika MUP-a, bez snaga HVO i Armije BiH.
Srpske snage su po formaciji brojale oko 37.500 boraca, ali zbog izraženog samovoljnog napuštanja jedinica, realno ih je bilo značajno manje. Tako su već prvog dana oko 17 časova stvorene kolone civila koje su krenule prema prelazima u BiH. Drugog dana, u 9.31, Sedma i Četvrta gardijska brigada HV ušle su u Knin, a kolone srpskih civila su se sporo kretale celom širinom puta, vozilima, traktorima, zapregama, peške i goneći stoku, bez vode, hrane, lekova. Sa sporednih puteva su zbegovi čekali po nekoliko sati da se uključe u zakrčenu komunikaciju. Cilj je bio da se domognu bezbedne teritorije na granici BiH i zbrinu do okončanja borbenih dejstava. Kolone su tada duge preko 100 kilometara, a kretale su se brzinom duplo sporijom od kretanja pešaka. Na sastanku kod Franje Tuđmana 7. avgusta u 10 časova rešavana je situacija sa oko 50.000 srpskih civila, blokiranih na komunikaciji Glina–Dvor na Uni. U izveštaju Obaveštajne uprave HV je navedeno: „Ne postoji organizirana obrana neprijatelja, osim u planinskom dijelu šireg područja Srba, a realne mogućnosti organiziranja obrane su umanjene zbog velikog pritiska izbeglog civilnog pučanstva koje se kreće prometnicama koje vode prema granici s BiH.” I dalje: „Gotovo sve prometnice su zakrčene izbjeglicama te je zbog toga onemogućeno kretanje istima, čak i za najnužnije potrebe, a glede istog, najkritičnije stanje je na prometnici Bosanski Novi – Prijedor.” Kretanje kolona je praćeno izviđačkim avionima i bespilotnim letelicama 280. voda bespilotnih letelica. Trećeg dana prednji kraj kolona je već stizao u Banjaluku. Prelaskom na teritoriju BiH civili su se smatrali spasenim. Dana 6. avgusta Srpska vojska Krajine potpuno je razbijena u Lici i Dalmaciji, a jedinice HV su izbile u rejon državne granice sa BiH. Predsednik Vlade Hrvatske sa predstavnikom UN Jasuši Akašijem potpisao je sporazum kojim se garantuje da rejoni kretanja civila neće biti objekt dejstva Hrvatske vojske. Dana 7. avgusta u 02.45 u Ratni dnevnik Glavnog stožera HV, pod rednim brojem 288, upisano je: „Časnik iz UN za vezu javlja te prenosi poruku zapovjednika sektora Sjever: Postrojbe HV granatiraju kolonu između Gline i Topuskog. Ima puno mrtvih i ranjenih civila. Dva pripadnika Međunarodnog crvenog krsta HV drži kao taoce. Paljba još traje.” Jedan Mig 21 Hrvatske vojske u selu Dragotina otvorio je vatru na sanitetsko vozilo i ubio četiri civila hrvatske nacionalnosti. Komandant 21. Banijskog korpusa general Čedomir Bulat u Topuskom je predao sredstva ratne tehnike, a u 18 časova ministar obrane Gojko Šušak objavio je Odluku o prestanku operacije „Oluja”.
Za to vreme, Vojna policija Republike Srpske pretresala je civilna vozila na ulasku u BiH i oduzimala pronađeno vatreno oružje i vojna vozila.
Prema dokumentu „HRZ i PZO u operaciji Hrvatske vojske ’Oluja’”, 7. avgusta u 12.10 izvršeno je vatreno dejstvo po oklopno-mehaniziranoj koloni u rejonu Medenog polja avionom Mig 21 koji je poleteo sa splitskog aerodroma. Sa dve rakete S-24 uništen je jedan tenk i usporena kolona, a dejstvo je izvršeno „po zahtevu”.
Osmog avgusta, u 17.50, „po pozivu” je izvršeno vatreno dejstvo po oklopno-mehaniziranoj koloni u rejonu Svodne, upotrebom dva aviona Mig 21 koji su poleteli sa aerodroma Pleso. Usporeno je napredovanje kolone i uništeno više vojnih motornih vozila dejstvom dve rakete S-24 i 64 nevođena raketna zrna kalibra 57 mm. Međutim, prema video-snimcima lica mesta nakon dejstva, zapisnicima o uviđajima i upisima u Operativne dnevnike HV, dejstva su izvršena po kolonama motornih vozila, a na mestu izvršenih dejstava nisu zatečeni uništeni tenkovi ni druga sredstva ratne tehnike, niti je u vreme dejstava avijacije u označenim rejonima u kolonama civila bilo sredstava ratne tehnike.
Dejstvo u Medenom, odnosno Bravskom polju i Svodni ne može predstavljati dejstvo uz „crtu dodira”, kako je navedeno u borbenim dokumentima Hrvatske vojske. Linija fronta je bila daleko, odnosno ta linija više nije ni postojala, jer su borbena dejstva prestala. Dejstva su izvršena u dubini teritorije druge države, BiH (Bravsko polje 64,4 km, Svodna 18,5 km putnim pravcem od granice), gde nije bilo Hrvatske vojske. Raketa S-24, korišćena u napadu, predstavlja ubojno sredstvo za dejstvo isključivo po živoj sili, neutvrđenim objektima i borbenim sredstvima zaštićenim oklopom debljine do 25 mm. Nije namenjena i neefikasna je pri dejstvu po oklopnim jedinicama (50, 80, 120 i 200 mm debljina oklopa tenka). U kolonama su se nalazili i ljudi koji su na sebi imali delove vojne uniforme ali ne i naoružanje koje su odložili najkasnije na ulasku u BiH. Ta lica, nakon odlaganja oružja, uživala su zaštitu Ženevskih konvencija i nisu bila legitimni vojni objekt dejstva, nezavisno od toga što kolona vozila i ljudi nije smela biti objekt dejstva čak i da se u njoj nalazilo naoružanih vojnika i sredstava ratne tehnike. Da je cilj bio da se uspori kolona, kako je navedeno u borbenim izveštajima, dejstvovalo bi se u čelo kolone, čime bi se zakrčila komunikacija i cela kolona bi stajala. Cilj je bio preseći kolonu, uneti paniku, pogotovo u drugom delu koji mora da stane dok se ne raščisti komunikacija, da bi nakon toga pokušala u što kraćem vremenu da se što više udalji od mesta dejstva, verujući da, što dalje odmaknu, više neće biti izloženi napadu iz vazduha.
U Operativnom dnevniku Zbornog područja Split, dana 7. avgusta u 14.20, upisano je: „Naš Mig raketirao je kolonu vozila između Drvara i B. Petrovca. Izvješćeno da je bilo veoma učinkovito.” Dakle, raketirao je kolonu vozila, a ne vojnu kolonu niti oklopno-mehanizovanu, kako je upisano u borbenim izveštajima. Pilot se pri uočavanju kolone i tokom manevra za napad uverio da je kolona neuobičajeno duga; da unutar nje ne postoji formirana organizovana kolona tenkova; da najveći deo kolone, skoro u potpunosti, sačinjavaju putnička i transportna motorna vozila; da unutar kolone ne postoje slobodni međuprostori; da bi dejstvo po bilo kom objektu unutar kolone raketama S-24 (svaka 4.000 parčadi pri udaru, 300–400 m radijus rasprskavajućeg dejstva) za posledicu imalo ogromne civilne žrtve. Sve te činjenice pilot je zanemario i svesno dejstvovao po koloni civila.
Ovo dejstvo je planirano još u pripremi operacije „Oluja”. Na taj zaključak navodi činjenica da je i na drugom pravcu koji je ostavljen za izvlačenje takođe izvršeno vatreno dejstvo po koloni izbeglica na teritoriji BiH, u Svodni, a da je u izveštaje radi prikrivanja ratnog zločina upisano dejstvo po oklopno-mehaniziranoj koloni. Identičan obrazac dejstva po obe kolone i ista matrica podnošenja izveštaja. Slučajnost? Pre bi se reklo plan i njegovo izvršenje. Naređeni napadi borbenim avionima na civile koji ne učestvuju u neprijateljstvima za posledicu su imali i panično bežanje hiljade civila prema Republici Srbiji, uz stvaranje i učvršćivanje njihove odluke da se ne vraćaju na teritoriju na kojoj su do tada živeli, što je dovelo i do promene etničkog sastava Republike Hrvatske. Bio je to poslednji čin etničkog čišćenja.
