Svoj zaključak od pre dve godine da zaposleni u javnom sektoru čija primanja ne premašuju minimalnu zaradu imaju pravo na isplatu toplog obroka i regresa, početkom jula, dakle pre skoro tri meseca, Vrhovni kasacioni sud (VKS) preinačio je tako da ni tetkici na minimalcu „ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate”. Otkako se najviši sud u Republici Srbiji tako predomislio, nižestepeni sudovi počeli su da odbijaju tužbe tetkica, domara, pomoćnog, administrativnog, nenastavnog osoblja zbog neisplaćenih naknada. U takvim predmetima sad presuđuju u korist poslodavca, što znači škole.
Troškove plaća ko izgubi spor, to jest školski radnici čija plata i ne dobacuje do minimalca već im država dotira do zakonom garantovane minimalne zarade. U slučaju da su pre izmene stava VKS-a naknade za regres i topli obrok s kamatom isplaćene zaposlenima, na osnovu ranije donetih izvršnih presuda, i taj novac će morati da vrate. Kad? Čim na tas tuženih prevagnu odluke s višeg pravosudnog nivoa – po žalbi drugostepenom sudu i zahtevu za reviziju postupaka rešenih u korist radnika koje su škole, bez izuzetka, u obavezi da podnesu po nalogu resornog Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
U ovo pravosudno vrzino kolo uplele su se hiljade ljudi sa najnižim primanjima i nadom da će ostvariti pravo na topli obrok i regres.
– Kada sud kaže da je to pravo uskraćeno, a tako je do jula ove godine tvrdio Vrhovni sud, on mora da kaže i kako, koliko je to novca po čoveku. Kad su počele masovne tužbe u Novom Sadu sudovi su tražili mehanizam da smanje troškove, pa su kao meritum uzeli model iz javnih preduzeća. Po tim presudama, oni koji su naplatili regres i topli obrok za poslednje tri godine, što je vreme za koje su mogli da potražuju novac, dobili su oko 250.000 dinara. Ima sudova po Srbiji koji su kao reper uzeli opšti kolektivni ugovor, pa je neko dobio 450.000 dinara, i sudova gde je ta matematika rađena po posebnom kolektivnom ugovoru za prosvetu, pa su zaposleni dobili 560.000 dinara. Ko je ranije prošao na sudu taj je i dobio. Ko sad čeka presudu neće dobiti ništa. Tako u istoj školi imamo kolege koje su novac dobile i ostvarile svoje pravo i one koje nisu dobile spor i moraće da plate troškove postupka – ilustruje za „Politiku” Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine.
Samo ovaj sindikat ima oko 600 ovakvih predmeta, a nisu svi prosvetni radnici tužbe zbog neisplaćenog toplog obroka i regresa pokretali preko sindikata. Za zaposlene koje zastupaju, a koji su dobili spor, nisu insistirali da se naklada isplati. U julu, kada je VKS promenio stav, imali su 50 dobijenih predmeta i znali su da za svaki sledi žalba VKS-u, jer je još u februaru Ministarstvo prosvete od škola izričito tražilo da se žale na presude u korist radnika.
– Revizija VKS je vanredni pravni lek. U praksi imamo situacija gde su revizije izjavljene pogrešno, pa su odbijene iz proceduralnih razloga. U tom slučaju ljudima koji su dobili pare ne može im to više niko uzeti. Ali gde su revizije podnete valjano radnici gube spor i stižu im na naplatu ukupni sudski troškovi i moraju da vrate ceo iznos naknade ukoliko im je prethodno isplaćena po pravosnažnoj i izvršnoj presudi. Prema poslednjim informacijama od advokata nijedan predmet koji je bio u reviziji pre nego što je VKS promenio stav nije vraćen nazad. To znači da nisu krenuli masovno da odbijaju, a da se možda i oni plaše šta će o svemu ovome da kaže Ustavni sud – ukazuje Kokot.
U postupcima rešenim u korist škola zaposlenima iz sindikata kojim naš sagovornik rukovodi, kaže, stigli su na naplatu troškovi od 35.000 do 60.000 dinara zavisno od predmeta, suda koji je sudio, koliko je bilo ročišta. Ni tu sudska praksa nije ujednačena.
– Neki sudovi ne naplaćuju sudske troškove ljudima na minimalnoj zaradi, na primer u Zrenjaninu, dok u Novom Sadu naplaćuju. A u ukupne troškove ovih parnica spadaju i troškovi državnog pravobranilaštva koje svoje usluge revnosno tarifira i potražuje, a to su ljudi angažovani od strane države, već plaćeni za svoj posao koji zastupaju škole jer one ne mogu da angažuju advokata. U ovakvim predmetima gde su troškovi došli do 90.000 dinara sud nije naplatio sudske troškove, a da jeste ukupni troškovi bili bi i 130.000 dinara – objašnjava Kokot.
On zapaža da ne postoji ni okvirna statistika o tome koliko je ovakvih sporova rešeno u čiju korist, koliko je naknada po nalogu suda isplaćeno radnicima, koliko zaposlenih i te iznose moraju da vrate a koliko je onih kojima na naplatu stižu samo parnični troškovi.
– Ko može to da zna, kad imamo u praksi da je jedan te isti sudija sudio različito, prvo po jednom pa po drugom modelu, a oba su, iako suprotna, stigla iz VKS-a. Mi ne znamo šta dalje. Pravno šta smo mogli uradili smo, na kraju krajeva nije Dušan Kokot zvao ljude da tuže, nego VKS kad je rekao da radnici imaju pravo. Dve godine država nije pokušavala da reši taj problem, a kad su tužbe postale masovne onda je stav preinačen – moša, sad ćete da platite. U takvom siledžijskom pravnom okruženju nema pravog saveta. Ne vredi što Zakon o radu kaže da je minimalna zarada zarada za standardni učinak i vreme provedeno na radu, ni što međunarodna konvencija koju je ratifikovala Srbija kaže da nikakav dodatak ne može biti sadržan u minimalnoj zaradi. Toga je država svesna, zato je ovo i uradila. Prema tome država je najgori poslodavac. Može da izađe kao „pobednik” tako što je primorala ljude koji nemaju para da nastave pravnu borbu da odustanu od tužbi. A ovo nije samo pitanje prosvete i tetkica, momentalno moraju da se obustave plaćanja svih troškova, da Ustavni sud što pre donese svoj stav, a ne da dok on ćuti ovi naplaćuju tarife – negoduje Kokot.
Da li je skuplji radni sat na bolovanju
U nizu nedorečenih pravnih zapetljancija koje se nameću Dušan Kokot ubraja i činjenicu da kad neko ko zarađuje minimalac ode na bolovanje za vreme provedeno na bolovanju takođe primi minimalnu zaradu. A onda pita kako je to moguće, kad za vreme bolovanja nema toplog obroka?
– Ako su topli obrok i regres sadržani u koeficijentu, po novom tumačenju VKS-a, bukvalno po tome je radni sat kad smo na bolovanju skuplji nego kad radimo, jel to normalno? Šta to znači, da je sud sad kazao da minimalna satnica u javnom sektoru, ilustracije radi, nije 201 dinar nego je, karikiram: 185 dinara, pet dinara za regres i frtalj kifle? Ako su topli obrok i regres unutar minimalne zarade, nama onda nije isplaćena minimalna zarada, to je tako jasno. Da li sad zaposleni zbog toga treba da podnose tužbe protiv svake škole? – poentira Kokot.
