Nepravedne li smrti, bože.
Ne, ne, ne… nije pošteno, eeej… Svevišnji.
Niste morali, niste trebali preksinoć iz naručja bližnjih janičarski otrgnuti telo Radovana Radakovića. Vašeg ja`njeta, Partizanovog reprezentativca, našeg drugara. Šarmera poželjnog u svakom društvu.
I, šta ćemo sad bez Radaka, te duše železne i otmene. Nikad klonule u čestim dodirima s odurnom javom života. Zato, njegove životne stranice ostaće čiste, bele; bez zapisa od kojih bi se gnušao, crveneo. Stideo. Taman posla, kajao.
S kulturom zadane reči, nalik britvi spremnoj da zaseče „tamo gde je najtanje”, prebrzo se useljavao u mnoga srca. S godinama katančio sintetičkom razmišljanju, koje nije prijanjalo jedino ljudima poroznog uma i rđavog karaktera. Tako i u moje, od jeseni dvehiljadite.
Što je (o)tad fasciniralo: nikad nije tražio neku uslugu, ponajmanje novinarsku. Čast mangupska to nije dozvoljavala…
Tuga u meni još reči, izuzev: sve Ti gore lakše bilo… Mačko!
OD ZEMUNA DO LAZAREVCA
Radovan Radaković, nekadašnji golman Partizana i reprezentativac Jugoslavije, preminuo je u 51. godini, posle duge i teške bolesti. Bolovao je od difusnog tumora želuca, koji mu je dijagnostikovan posle rutinske intervencije. Radaković se lečio u Turskoj i borio se kao lav od poslednjeg dana.
Ponikao je u rodnom Zemunu, gde je prošao mlađe kategorije. Prvi put u seniorskoj karijeri stao je na gol Obilića (1991-1995), zatim je po sezonu čuvao mrežu BSK Batajnice i čačanskog Borca.
Radaković se dobrim partijama preporučio belgijskom Liježu (1997-1999). Posle dve sezone u inostranstvu vratio se u Srbiju i branio za Radnički iz Kragujevca (1999-2000). Zatim je došao i poziv Partizana, gde je Radovan ostavio najdublji trag (2000-2004). Sa Parnima valjkom osvojio je dve titule i kup. Šturm (2004-2005), Zemun (2006) i Voždovac (2007) bile su naredne destinacije, dok je karijeru završio u Kolubari (2008).
Radaković je odigrao dva meča u dresu reprezentacije Jugoslavije protiv Rusije i Farskih Ostrva u kvalifikacijama za Mondijal 2002. Pošto je okačio kopačke o klin, nekadašnji čuvar mreže se oprobao i u trenerskom poslu. Sa klupe je predvodio: OFK Mladenovac (2010-2012), Kolubaru (2013), Smederevo (2013), Radnički 1923 (2015-2016), Šumadiju Aranđelovac (2017-2018), OFK Vršac (2019), 1. maj iz Rume (2020-2021).
LAZOVIĆ: UVEK U MISLIMA
Danko Lazović emotivnom porukom oprostio se od nekadašnjeg saigrača iz Partizana – Radovana Radakovića:
– Mene nema puno u medijima, nisam taj tip, ali ću ovoga puta napraviti izuzetak, jer mi je zaista teško. Otišao je naš Radak, otišao je brat, drug prijatelj, veliki partizanovac, izuzetan čovek… Nažalost, setimo se ljudi samo kad ih više nema, takav smo narod… Za mene je Radovan bio i biće sve što sam naveo i nikada neće otići, uvek će biti prisutan, makar u mislima.
ILIĆ: VELIKI ČOVEK I PARTIZANOVAC
Sašu Ilića, legendu crno-belih, takođe je pogodila vest o odlasku nekadašnjeg golmana:
– Radak je, jednostavno, bio brat. Igrali smo nekoliko godina zajedno, delili svlačionicu, dobre i loše stvari, bili svi kao porodica. Radak je bio izuzetan momak, ljudina i čast mi je što smo bili saigrači i drugovi. Uvek je bio pozitivan, nasmejan, spreman za šalu, uvek pri ruci svima i strašan je ovo gubitak, jer je otišao veliki čovek i partizanovac. Koristim priliku da izjavim porodici iskreno saučešće, njima je sigurno najteže.
UROŠEVIĆ: IZGUBIO SRPSKI FUDBAL
Prvi čovek lazarevačkog superligaša Dragiša Urošević utučen je posle saznanja da je Radovan Radaković preminuo nakon teške bolesti:
– Imao sam čast da sarađujem sa Radakovićem, bio je u Kolubari kao igrač i trener. Sjajan čovek! Sećam se priprema na Dojranu kad je upoznao legendarnog golmana Blagoja Istatova, obradovao se kao dete jer mu je on bio uzor. Radovana ćemo se uvek sećati i neka mu je večna slava. Srpski fudbal je izgubio pre svega velikog čoveka.
