Francuski industrijalac Anri Plejust i njegova porodica bili su veoma dobro prihvaćeni u Smederevskoj Palanci, gde su tridesetih godina prošlog veka pokrenuli proizvodnju i započeli novi život. Palančani su ih cenili jer su poštovali srpsku kulturu, dobro plaćali domaće radnike a ponašali se skromnije od imućnih srpskih trgovaca. Ali ono što u fabrici nije uništio nemački okupator tokom Drugog svetskog rata, nacionalizovala je posleratna komunistička vlast. Pošto nisu uspeli da vrate fabriku, Plejustovi su 15 godina života u Srbiji spakovali u dva putna kofera i vratili se u Francusku.
Anri Plejust je početkom prošlog veka bio industrijalac i veoma ugledna ličnost u gradu Turkoana, na samoj francusko-belgijskog granici u blizini Lila, poznatog centra tekstilne industrije. Plejust je proizvodio mašine i alate za tekstilce, ali je njegova fabrika zapala u teškoće nakon izbijanja Velike depresije 1929. godine. Zato je francuski privrednik odlučio da svoju proizvodnju preseli u neku „jeftiniju“ zemlju. Odabrao je Jugoslaviju, za koju se u to vreme u Francuskoj smatralo da ima velike mogućnosti za privredni razvoj i da obezbeđuje solidnu zaradu uz relativno mala ulaganja, piše istoričar Vladimir Cvetković,.
Plejust se početkom 1934. godine zaputio ka Jugoslaviji sa suprugom i ćerkom Marijom, a od dvojice sinova pridružio mu se stariji, zajedno sa ženom i troje dece.
Oni su za svoj novi život odabrali Smederevsku Palanku, jer je Anri tamo mogao da započne posao u saradnji sa preduzećem Jasenice AD u većinskom francuskom vlasništvu, koje se bavilo proizvodnjom i popravkom železničkih vagona. Pored toga, Smederevska Palanka je bila dobro železnički povezana sa Beogradom, koji je predstavljao privredni i administrativni centar Kraljevine Jugoslavije i gde se nalazilo sedište francuske diplomatske misije.
Fabričke mašine i pokućstvo doklackali su se iz Francuske specijalnom železničkom kompozicijom.
Plejust je uz pomoć francuskog poslanstva izdejstvovao da sve što je uvezao od privrednog inventara bude oslobođeno carinskih nameta, pod uslovom da mašine zadrži u svojoj proizvodnji naredne dve godine. Kada je dobio i boravišnu dozvolu za sebe i članove svoje porodice, od preduzeća Jasenice AD iznajmio je jednu fabričku halu, dve poslovne kancelarije i stan za privremeni smeštaj.
Tako je u novoj domovini počelo da radi preduzeće „Anri Plejust“, koje se bavilo opštom mehanikom, izradom zupčanika i kotlova. To je omogućilo mladoj firmi da razvija posao u partnerstvu sa akcionarskim društvom u većinskom francuskom vlasništvu.
„Balkanizovanje“ Francuza
Ali, izgleda da su se Francuzi sa dolaskom u Srbiju donekle „balkanizovali“, pa je francusko-francuska saradnja ubrzo pukla. Svađa između Plejusta u njegovih zemljaka u preduzeću Jasenice dospela je do Trgovačkog suda u Beogradu.
Ipak, za razliku od tada suprotstavljenih interesnih grupa u Srbiji koje su jedne drugima pretile da će „raditi sekira“, Francuzi su se razišli gospodski, vansudskom nagodbom. Uprkos tome, saradnja je prekinuta i međusobni odnosi su toliko zahladneli da Anri nije imao kud nego da se okrene svojim srpskim sugrađanima.
Zakupio je stari mlin i napravio nove proizvodne pogone, a deo prostora je preuredio u stan gde se uselio njegov sin sa ženom i decom.
Ostatak porodice je morao da traži drugi smeštaj, što je zahtevalo i korenitu promenu dotadašnjih navika. Porodica je u Francuskoj živela u ogromnoj kući, sa podjednako velikim vrtom, fontanama i veštačkim jezerom. Nasuprot tome, većina kuća u Smederevskoj Palanci bila je građena od naboja, sa konstrukcijom od drvenih greda, zemljanim podom prekrivenim grubim prostirkama, predsobljem i dve sobe. Imućniji građani su gradili nešto udobnije kuće od pečene cigle, sa podovima pokrivenim patosom, ali samo je trgovac Ljubiša Švabić ima kuću na tri sprata.
U srpskoj varošici nije bilo struje sve do sredine dvadesetih godina, niti javnog vodovoda, pa su se građani snabdevali vodom iz opštinskih ili privatnih bunara. Na kraju su Plejustovi iznajmili kuću doktora Pazarca u Francuskoj ulici, koja je imala sopstveni vodovod, struju i kaljeve peći za grejanje. Morali su svoj automobil „ford” da zamene za konje i fijaker jer se auto na blatnjavim ulicama često zaglavljivao, a naučili su i da se „bljuzga“ i lokve najbolje preživljavaju ako se prilikom izlaska iz kuće na obuću navuku kaljače.
Bolovanje posle slava
Francuskoj porodici nije bilo lako da zadrži ni dotadašnje navike u ishrani.
Teško su nalazili povrće poput karfiola, špargli ili artičoka, svakodnevno kuvanje na puteru umesto na masti takođe je iziskivalo veliki trud u nabavci, kao i pribavljanje ribe, kvalitetnog goveđeg, a posebno konjskog mesa, koje je u Francuskoj bilo delikates.
Pošto je Anri Plejust bio strastveni lovac, time je nastavio da se bavi i u Smederevskoj Palanci. Stoga je na porodičnom stolu često bilo divljači, uglavnom zečeva i fazana koje su spremali sa vinom.
Francuzi nikako nisu mogli da se naviknu na tešku srpsku hranu, ali pošto su ih sugrađani često zvali na večere, morali su da probaju gibanicu, supu, masnu sarmu i još masnije praseće pečenje i torte. Najteže su im padali odlasci na slave, koje su jako poštovali i uvek su se odazivali pozivima domaćina, ali su posle bolovali više dana dok ne bi svarili slavsku trpezu.
Francuska porodica je vremenom naučila i da se sporazumeva na srpskom jeziku, a to je najbolje uspevalo Anrijevim unucima, koji su pohađali domaće škole i govorili su novi jezik kao da im je maternji. Bilo je uobičajeno da njihova kuća bude puna srpske dece i da njihovi unuci noće tamo gde se zateknu kod nekog od svojih školskih drugova. Posećivali su igranke, vašare i druge vidove zabave, a najviše im se dopadao korzo.
Francuzi su bili jako dobro prihvaćeni u novoj sredini i zato što se nikada nisu razmetali svojim bogatstvom, naprotiv, oblačili su se i ponašali skromnije nego imućni srpski trgovci. S druge strane, nisu odbijali da materijalno pomognu ljudima koji bi se našli u muci, navodi Vladimir Cvetković („Svakodnevica francuske porodice Plejust u Srbiji i Jugoslaviji (1934–1949)„).
Ostalo je upamćeno da je Anri Plejust bio poslodavac koji je od svojih radnika tražio da budu odgovorni i posvećeni poslu, ali ih je bolje plaćao nego većina domaćih privatnika.
Ono što je možda najviše osvojilo Palančane je činjenica da je porodica sa odobravanjem prihvatila odluku ćerke Marije da se uda za Anrijevog radnika, Radovana Blagojevića. Dvoje mladih je sklopilo građanski brak, ali je svako zadržao svoju veru, pa su se u njihovoj kući ubuduće slavili i katolički i pravoslavni verski praznici.
Život „na tačkice“
Ova naizgled idilična priča o skladnom prožimanju dve različite kulture i vere počela je da posrće u osvit Drugog svetskog rata. Anri Plejust je bio duboko potresen porazom Francuske pred Hitlerovim nacistima i jako zabrinut zbog sve većeg upliva nemačkog kapitala u jugoslovensku privredu.
Kada su Nemci okupirali Jugoslaviju 1941. godine, status stranih državljana je francuskoj porodici dodatno otežao boravak u Srbiji. Usled privredne krize, ali i zato što je Plejust odbijao da radi za nemačku vojsku i da okupatorima proda svoje preduzeće, fabrika je jedva preživljavala.
Anri Plejust je preminuo u leto 1944. godine, neposredno pred oslobođenje od nemačke okupacije, a ostali članovi porodice su se ponadali da će fabriku ponovo staviti na noge. Preduzeće je tokom rata pretrpelo štetu od preko 1,2 miliona dinara, ali posleratne komunističke vlasti Plejustovima nisu priznale ni polovinu te sume na ime ratne odštete. Porodica se u novom političkom sistemu suočila sa podozrenjem, životom „na tačkice“ i gubitkom fabrike, jer je njihovo preduzeće nacionalizovano 1948. godine.
Posle bezuspešne borbe da povrate fabriku, Plejustovi su 15 godina svog života u Srbiji spakovali u dva putna kofera i vratili se u Francusku.
Ćerka Anrija Plejusta, Marija, ostala je sa svojim suprugom Radovanom u Smederevskoj Palanci, gde i danas žive njihovi potomci.
