Ko god je rešio da se uoči 1. maja provoza brzom prugom između Beograda i Novog Sada imao je vrlo „zabavno” pretpraznično iskustvo. Najpre, karata za nedeljnog Sokola još u subotu gotovo da nije bilo, pa svi oni koji su hteli ili morali do i od Novog Sada i Beograda, jedino su mogli vozovima koji staju na međustanicama između dva grada i u kojima mesta nisu numerisana kao u Sokolu.
Kad ne može da se bira, šta je tu je, svako ko je morao na put kupio je karte za vozove koji su preostali i koji su za oko 20 minuta sporiji od najbržeg ponosa srpskih železnica. Ali, kada su stigli na stanice, putnici su imali šta i da vide. Regio vozovi, koji staju na desetak stanica, bili su krcati znatno pre vremena zvaničnog polaska. Jedan od njih bio je i večerašnji voz iz srpske Atine koji je ka prestonici kretao u 19.30. Već oko 19.10 u njega gotovo da nije moglo da se uđe iako je na stanici bilo mnoštvo putnika kojima su karte prodate za taj polazak. Očekivano, smatrajući sa punim pravom da sa kupljenom kartom, kao i oni koji su već ušli, i oni imaju pravo da se uguraju u voz, krenulo je guranje, nervoza, povici da se pomere ka sredini oni koji su kod vrata. Dobra zamisao, ali u praksi je to bilo teško sprovesti jer je i petnaestak minuta pre polaska voza bilo očito da u njemu neće biti mesta za sve kojima je karta uredno prodata.
Uz povuci-potegni deo putnika sa kupljenom kartom je uspeo nekako da uđe.
– Kako mogu da prodaju karte, a da znaju da mesta više nema i da je čovek preko čoveka, kao po dogovoru povikalo je više putnika negodujući.
– Možda jer se karte mogu i unapred kupiti preko sajta, ocenila je jedna putnica .
– Ma to nema veze, evo nama su bez problema desetak minuta pre polaska prodali karte. A i sve i da je tako, što ne obustave automatski prodaju kada vide da je voz popunjen, negodovala je grupa devojaka.
– Ma ovako je danima na regio polascima, znam jer idem na posao vozom. Nepodnošljive su gužve, nadovezala se sredovečna putnica dok je razglas u vozu poručivao „Srbijavoz želi vam prijatno putovanje”.
Na ovo se, jasno, većina putnika, od kojih su mnogi stajali na jednoj nozi, grohotom nasmejala. Pojedini u toj zajedničkoj muci dosetili su se „gratis” prostora u vozu i otvorili vrata toaleta kako bi u njega ušlo još desetak ljudi. Neki su se najpre nećkali, ali kada su shvatili da im je i to bolje nego da se teturaju i gube ravnotežu dok voz zavija vijaduktom kod Čortanovaca, rešili su da prihvate toalet-druženje sa neznancima i sapatnicima. Na svakoj stanici je bilo jednake nervoze onih koji bi da uđu jer niko nije uspevao da ih uveri da, iako su kupili karte, neće biti mesta za sve. Pogotovu što je u vozu bilo i putnika sa biciklima i onih sa većim koferima. Nešto malkice lakše bilo je od Inđije, ali i to je bilo daleko od udobnog i komotnog putovanja jer je gužva sve vreme do Novog Beograda bila nepodnošljiva. U njoj su naročito muke imali roditelji sa vrlo malom decom. A njih je bilo više. Nekima od njih, koji su uspeli da se provuku, drugi putnici su ustupali mesta, ali nemali broj njih svoje mališane morao je da drži u rukama sve vreme, kako ih neko ne bi pritisnuo.
– Pa zašto nisu pustili dodatne kompozicije?, moglo se čuti iz mase.
– Navodno peroni na Tošinom bunaru nisu dovoljno dugački za to, uzvratio je jedan od putnika.
Voz u kome su se iz trena u tren smenjivali nervoza, jed, ali pre svega putnička solidarnost i šala u toj zajedničkoj muci, ispraznio se tek na Novom Beogradu. Stigao je na vreme, ali sa pravom je ostalo otvoreno pitanje putnika – zašto su prodavane karte iako se znalo da nema dovoljno mesta za sve.
