Od 13.000 taksi vozila, koliko se svakodnevno nalazi na ulicama Beograda, nijedno nije prilagođeno za prevoz osoba u invalidskim kolicima, a od 2.011 vozila gradskog prevoza, svega 1.332 su dostupna osobamama sa hendikepom koja koriste kolica, pokazuje najnovije istraživanje Udruženja studenata sa hendikepom.
Studija koja je rađena od aprila do juna takođe ukazuje da najveći problem postoji sa tramvajskim prevozom – od 165 tramvaja, svega 30 je niskopodno. Brojke govore da je trolejbuski prevoz najpristupačniji osobama sa invalidskim kolicima, s obzirom na to da je od 99 trola čak 79 niskopodno, dok je od 1.732 autobusa 1.209 prilagođeno osobama sa hendikepom. Međutim, niskopodnih autobusa nema na svim linijama gradskog prevoza, a njihovo učešće u saobraćaju značajno se smanjuje u večernjim i noćnim satima.
Zvanični podaci govore da u Beogradu postoji četrnaest kombi vozila za transport osoba u invalidskim kolicima, ali i ova vrsta prevoza ima ograničenja – kombi prevoz ne funkcioniše nedeljom, a da bi osobe sa invaliditetom mogle da koriste njegove usluge subotom, neophodno je da prevoz najave nekoliko dana ranije.
– Da bi neko bio aktivan član društva, mora da ima slobodu kretanja, a osobama sa hendikepom je ta sloboda u velikoj meri ograničena. Iako je 68 odsto vozila gradskog prevoza pristupačno osobama u invalidskim kolicima, broj autobusa, trolejbusa i tramvaja koji saobraćaju Beogradom nije dovoljan da podmiri potrebe svih osoba sa invaliditetom, pa je veliki izazov otići u školu, na posao, kod lekara, u prodavnicu ili na kafu sa prijateljima. O noćnom životu veliki broj nas i ne pomišlja, jer rizikujemo ostanak u gradu cele noći, s obzirom na to da je broj niskopodnih vozila u noćnom prevozu više nego simboličan – rekla je Jovana Novaković iz Udruženja studenata sa hendikepom na jučerašnjoj konferenciji za novinare.
Ilustrujući svu težinu korišćenja javnog gradskog prevoza, diplomirana pravnica Maša Stojaković, koja trenutno stažira u Drugom osnovnom sudu u Beogradu, ističe da svaki dan mora da nosi šrafciger i moli vozača autobusa da ručno spusti platformu u autobusu kako bi ona ušla u vozilo sa invalidskim kolicima. Kada proceni da je gužva prevelika i vozač nema vremena da joj pomogne oko ulaska u autobus, ona zamoli putnike na stanici da joj unesu i iznesu kolica.
– Ja sam srednju školu završila tako što sam iz Klinike za rehabilitaciju svaki dan kombijem išla u gimnaziju, a kada sam krenula na fakultet, shvatila sam da moram da budem ’asistent’ vozaču autobusa i nosim šrafciger kako bih mogla kolicima da se nađem među putnicima u autobusu. Noćni život je za mene misaona imenica, jer se svaka vožnja subotom zakazuje sredom, a da biste se vozili subotom u kombiju mora da budu najmanje tri, a najviše šest osoba. Dešavalo se da zovem taksi i da oni odbiju vožnju, jer im sklapanje i rasklapanje kolica jednostavno predstavlja maltretiranje – opisuje svakodnevne probleme Maša Stojaković.
– Jednom sam na ulici zaustavila taksi sa upadljivim velikim gepekom, verujući da neće biti problema sa sklapanjem kolicima, ali je taksista uporno odbijao da me preveze, uveravajući me da ne verujem svojim očima već njegovom objašnjenju da u gepeku nema mesta. Ja sam se žalila taksi udruženju i oni su uz izvinjenje poslali drugo vozilo i nisu naplatili vožnju, ali znam da sve osobe sa invaliditetom nemaju informacije o svojim pravima, niti samopouzdanje da se za njih bore. Nažalost, ako ste osoba sa invaliditetom u Srbiji, vi ste zavisni od pomoći drugoga, uprkos činjenici da sva normativna akta garantuju ista prava svim građanima – rezignirano zaključuje mlada pravnica.
Izvršni direktor Udruženja studenata sa hendikepom Milan Janković istakao je da bi angažovanjem Sekretarijata za javni prevoz grada Beograda problem nedostupnog taksi prevoza mogao biti rešen, ako bi taksi udruženja dobila subvencije za nabavku vozila prilagođenih smeštaju invalidskih kolica. Ako bi od 12.000 taksija, svaki 300. bio pristupačan osobama sa invaliditetom, to bi značilo da 40 taksista u svakom trenutku može da preveze osobe sa hendikepom.
