U sredu se Partizan strmoglavio u ravnici tako bolno kao da je pao s Himalaja. Tresak o zemlju u Sremskoj Mitrovici je bio takav da bi se pukotine pojavile i da je sazdan od granita. Koliko su one duboke videće se večeras (19 č) kada mu na megdan dolazi Vojvodina.
Okršaj s novosadskim „crveno-belima” je uvek sam po sebi pravi derbi. U ovom trenutku, s obzirom na stanje u kome su, „crno-belima” biće teže nego ikada, jer tek što ih je pogodio grom iz vedra neba. Ne samo što su se polomili već na najnižem basamaku, nego su posrnuli pred onim ko bi trebalo da im bude usputna stanica. I, uz sve to, kao so na ljutu ranu – četiri neiskorišćena penala!
Istina, okusili su taj čemer i najmoćniji klubovi na svetu (na primer, četvorica Barseloninih igrača u finalu Kupa šampiona 1986. protiv Steaue nisu pogodili s bele tačke), ali od toga Partizanu ne samo što neće da zacele rane, nego i ne treba da mu bude lakše.
Uoči dvoboja s Vojvodinom trener Petrić se preispitivao da li je on negde pogrešio dok je trajao predah na domaćim igralištima. I da jeste i da nije Partizan nikako ne sme da ukloni s puta protivnik kao što je sremskomitrovački Radnički, koji zaslužuje najveće pohvale što pred jačeg od sebe nije izišao unapred pomiren s porazom. Za najveću brigu u Humskoj je što ovo nije prvi put da se izgubi u po bela dana. Partizan je morao da bude parni valjak i da, ako mu baš ništa drugo ne ide od ruke, bar doda gas i na kondiciju poravna ionako ravno tlo.
To ne može da se izmeri, ali njegovi igrači su, po svemu sudeći, uljuljkivali sebe time da im je 1:0 dovoljna karta za put do sledeće stanice. Da su zapeli iz sve snage Radnički ne bi odoleo. A baš ovi isti igrači, kojima se sada podsmevaju, pokazali su više puta u ovoj sezoni da mogu da se bore, i kad su ranjeni lavovi, do poslednjeg trenutka i da na kraju ozdrave.
Iako se Petrić pribojava kako će njegovi igrači da krenu na mnogo jaču prepreku od Radničkog iz Sremske Mitrovice, vrlo je moguće da će da bude obrnuto. Samo ime Vojvodine je dovoljno da podstakne na najveće napore, pogotovo posle olako proćerdanog kapitala stečenog između smene trenera i ovog nastavka domaće sezone.
Protiv sebi ravnog rivala nijednog trenutka neće da se zavaravaju da je dovoljno da se pojave na igralištu i da je time sve rešeno u njihovu korist. Protiv Novosađana, od čijih je uzdanica Petrić naročito nahvalio Nikolića, nekadašnjeg Partizanovog napadača, „crno-beli” sigurno neće da se zanose da je najmanja moguća prednost dovoljna da se zadrema dok još traje borba.
Iz beznadežne situacije na početku sezone njegovi fudbaleri su se s mukom izvukli i vratili sebi nadu da u ovom prvenstvu neće da igraju sporednu ulogu u borbi za prvaka. Uspeh protiv Vojvodine im je zbog toga neophodan kao odskočna daska za dalje napredovanje ka cilju. U protivnom, nastaviće hod po mukama.
S obzirom na to, a i na sukobe u široj porodici „crno-belih”, Petrić nije mogao da prevali preko jezika poziv navijačima da priteknu u pomoć izjavivši da je na njima da sami procene da li da dođu na stadion ili ne.
Na fudbalerima Partizana je da ne zaborave svoju havariju u Sremskoj Mitrovici, nego da je, kao i oni koji će posle njih da nose crno-beli dres, dobro zapamte. Poučeni time nikada ne bi trebalo da otaljavaju posao, nego da, po Krojfovom uputstvu, i s loptom i bez nje, budu u igri svih 90 minuta. Pobedom protiv Vojvodine krenuli bi strmim putem (do sledećeg odmorišta, 13. novembra, ima i mnogo oštrih krivina), na čijem kraju bi, ako stignu tamo gde žele, sremskomitrovačku tragediju preradili u nešto mnogo veselije.
