Jezera na Zemlji doživljavaju zabrinjavajući pad nivoa kiseonika, pokazuje novo istraživanje. Sličan trend primećen je kod reka i okeana, ali neka jezera gube kiseonik i do devet puta brže od okeana.
Kako piše u časopisu Science Alert, nova studija je sada identifikovala koliko različiti mehanizmi odgovorni i doprinose gubitku kiseonika u jezerima na globalnom nivou, koji od 1980. do 2017. godine iznosi 5,5 odsto u površinskim slojevima i 18,6 odsto u dubokim vodama.
Geograf Jibo Žang sa Kineske akademije nauka i njegove kolege koristile su satelitske snimke, zajedno sa geografskim i klimatskih podacima, da rekonstruišu događaje koji su doveli do pada nivoa kiseonika. Više od 80 odsto 15.535 jezera koja su ispitali sada ima osiromašeni nivo kiseonika nego ranije.
Za 20 godina, od 2003. do 2023., 85 odsto ovih jezera iskusilo je i stalni porast broja toplotnih dana godišnje. Više temperature smanjuju sposobnost kiseonika da se rastvori u vodi.
Žang i njegov tim su izračunali da doprinos toplotnih talasa, kroz rapidni pad rastvorljivosti kiseonika, iznosi 7,7 odsto.
Kako se dodaje, istraživači su pripisali još 10 odsto sve intenzivnijem cvetanju algi, što se pogoršava zbog sve većeg zagrevanja, kao i povećanjem hranljivih materija, uključujući oticanje poljoprivrednih đubriva i stočni stajnjak koji dospeva u naše vodne tokove.
Međutim, prema istraživanju, dugotrajni rast temperatura odgovoran je za najveći deo deoksidacije jezera – više od polovine (55 odsto) izgubljenog kiseonika.
Ako se ovaj trend nastavi, pod najgorim klimatskim scenarijima, istraživači upozoravaju da će jezera na Zemlji imati još devet odsto manje kiseonika do kraja veka.
“Prirodna i veštačka jezera pokrivaju površinu od oko pet miliona kvadratnih kilometara i često su dom jedinstvenih ekosistema. Smanjenje rastvorenog kiseonika ozbiljno narušava ove ekosistem stvarajući “mrtve zone” koje su previše zagušljive da bi divlje životinje mogle da opstanu. Akutni padovi kiseonika često uzrokuje masovna odumiranja, koja su u porastu na plovnim putevima širom sveta”, navode istraživači.
Poslednjih godina beleže se primeri jegulje na Novom Zelandu, Murai bakalara u Australiji i više vrsta riba i dagnji u Poljskoj i Nemačkoj.
Osim toga, zbog većih temperatura jezera trpe i povećanu stopu isparavanja, a toplija atmosfera čuva sve više vode. To dovodi do nestabilnog Zemljinog vodenog ciklusa – od intenzivnih perioda suše do plavljenja.
Svi ovi nestabilni uslovi ostavljaju ogromne posledice po jezerske ekosisteme i lokalne ekonomije koje od njih zavise, ugrožavajući tako i našu sigurnost hrane.
Koautor ove studije Ši Kun rekao je da napore treba usmeriti na smanjenje koncentracije hranljivih materija u jezerima, kao što je ograničavanje upotrebe đubriva i emisije stočnog otpada. Jedna od smernica je i poboljšanje upravljanja otpadnim vodama iz domaćinstva i industrije.
“Sađenje potopljene vegetacije i izgradnja močvara takođe mogu pomoći u obnavljanju jezerskih ekosistema”, dodao je on.
Konkretnih predloga i preporuka kada su u pitanju glavni uzroci gubitka kiseonika u jezerima, a to su klimatske promene i toplotni talasi, nije bilo.
