Svet je u sredu, 24. maja, ostao bez još jedne istinske rokenrol ikone. Napustila ga je Tina Tarner, zvezda čiji su glas i ples plenili decenijama, podizali na noge milione poklonika muzike našeg vremena i ovozemaljskih prostora. Prozivana kraljicom rokenrola, bila je čuvena po svojim raskalašnim i energičnim scenskim nastupima i hrapavom, moćnom vokalu. Neki su je opisivali i kao – „prirodnu silu”.
Rođena 1939. kao Ana Me Bulok, počela je da se penje stepenicama slave davnih šezdesetih godina prošlog veka, kada je sa bivšim suprugom Ajkom Tarnerom i hitovima poput „Ponosna Meri” („Proud Mary”), odom jednostavnom postojanju koja podstiče i druge da se povuku i cene stvari van svog posla i račune koje moraju da plate, ili „Poput reke duboko, poput planine visoko” („River Deep – Mountain High”), izrazu nesebične ljubavi žene prema muškarcu, dospela do samih vrhova muzičkih top lista. Jednom prilikom otvorila je dušu: „Zašto sam toliko zaljubljena? Pretpostavljam da kada ti u sopstvenoj kući nedostaje iskrena ljubav, a onda iznenada pronađeš nekoga bliskog, stvari same počinu da naviru.”
Na svom dugom putu susretala se sa najboljima, učeći od njih i usađujući im istovremeno svoj neizbrisivi pečat. Na bini su, neretko, umeli da joj se pridruže: Mik Džeger, Dejvid Bouvi, Rod Stjuart, Erik Klepton, Bijonse, Šer, Stivi Vonder, Pol Mekartni… Glorija Gejnor je Tinu opisala kao istinsku legendu koja je mnogim ženama utrla put u rok muzici.
Ono što je Tinu Tarner izdvajalo iz mnoštva svakako je – predstava. Njeni koncerti, uključujući i one u Beogradu, bili su sve samo ne – uštogljeni. Bio je to vatromet zvukova, svetlosti, pokreta, izuzetnih solističkih deonica i pre svega fantastičnih vokala. Čak i u onim (retkim) situacijama kada nije bila na vrhuncu svoje izvođačke energije, ono što je publika mogla da doživi bilo je spektakl. Uvek okružena vrhunskim muzičarima mogla je slobodno da se preda svojoj ulozi zabavljačice i nekoga ko odašilje iskrenu poruku.
Još u tinejdžerskim godinama, Tina se vešto uklopila u ritam i bluz scenu Sent Luisa pedesetih godina, provodeći veći deo svog vremena u klubu „Menhetn” gde je i upoznala svog budućeg supruga, jednog od pionira rokenrola Ajka Tarnera, koji je ovde često nastupao sa „Kraljevima ritma”. Vrlo brzo je postala zaštitni znak grupe i snimila prve kompozicije. „Kraljevi” su uskoro preimenovani u: „Ajk i Tina Tarner” i krenuli su putem svetske slave.
„Potreban mi je taj nalet života na sceni”, govorila je. „Za mene to je istinska zabava. Rok muzika vas inspiriše da se oslobodite svih frustracija i pomaže vam da nastavite dalje kroz život. Duhovne pesme to rade na drugom nivou…”
Po razlazu sa Ajkom, Tina kreće svojim putem u neizvesnost. Snima, putuje svetom, drži koncerte i, polako ali uporno, penje se stepenicama slave. A onda (1984) na red dolazi peti studijski album nazvan „Privatna plesačica” („Private dancer”), čija naslovna pesma odslikava život žene primorane da za novac igra noću pred publikom, pa i pojedincem, sa svim posledicama koje takav čin donosi. Bio je to komercijalni uspeh globalnih razmera i do danas njen najprodavaniji album na američkom tržištu. Godine 2020. Kongresna biblioteka ga je svrstala među dela koja se čuvaju u Nacionalnom registru zapisa kao „kulturološki, istorijski i estetski značajan”.
Kritičar Robert Kristgau iz uglednog lista „Vilidž vojs” („The Village Voice”), napisao je tada da je Tina Tarner bila u stanju da svojom iskrenošću prenese „nezadovoljstvo savremenog profesionalnog pisanja pesama”, kao i da zadrži kontrolu nad albumom sa četiri različita produkcijska tima kako bi „održala neophodnu autorsku notu”. Takođe, nesporna je njena sposobnost da slušaocu pruži energiju i sirovu emociju umešno proizvedenim profesionalnim pop/rok pesmama, i tako stvori novi „orijentir” u evoluciji pop-soul muzike. Do sada je osvojila čak 12 „Gremi” nagrada za izuzetno dostignuće u muzičkoj industriji.
U autobiografiji nazvanoj „Ja, Tina. Moja životna priča”, napisala je: „U svakom trenutku, uvek imamo izbor, čak i ako se čini da ga nemamo. Ponekad taj izbor može biti jednostavno razmišljanje, pozitivnije. Ne brinite ako mislite da ste jedini koji se suočava sa izazovima. Ako se čini da ljudi oko vas nemaju problema, to samo znači da ih ne poznajete dovoljno dobro da biste te probleme sagledali, ili su oni dobro skriveni. Problemi su neizbežni za svako živo biće. Kao što je Ničiren (japanski budistički filozof i propovednik) rekao: „Niko ne može da izbegne probleme, čak ni mudraci. Živeti u radosti nije pokušaj da se izbegne ono što je neizbežno. Radost dolazi od prizivanja snažne životne snage za prevazilaženje problema, od najmanje iritacije do najveće katastrofe.”
Tina Tarner je prvi put u Jugoslaviji gostovala 2. novembra 1974, u okviru turneje sa tadašnjim mužem Ajkom. Koncertu u beogradskoj hali „Pionir” prisustvovalo je 6.295 ljudi, zabeležili su hroničari. Drugi put je u našem gradu gostovala 1978. godine, u jednom od najgorih perioda svog života, posle razvoda od Ajka, koji ju je maltretirao, a treći koncert u Beogradu, na stadionu u Zemunu, održala je 1990, na vrhuncu karijere, kao velika zvezda.
Tokom karijere prodala je više od 100 miliona ploča, dobila zvezdu na Stazi slavnih u Holivudu i zauvek ušla u anale rokenrola.
