Zajednica srpskih opština je ključna za rešavanje pitanja između Srbije i Kosova, ocenjuje švajcarski “Noje cirher cajtung”. Zato bi potpisnici nedavne peticije trebalo da nateraju Kurtija da je konačno formira.
Novinar Andreas Ernst, odličan poznavalac prilika u zemljama na prostoru bivše Jugoslavije, u komentaru za švajcarski “Noje cirher cajtung”, osvrće se na pismo 55 “vodećih spoljnih političara SAD, Velike Britanije i Nemačke” u kojem oni donosiocima odluka o Vašingtonu i Briselu zameraju sankcionisanje Prištine, umesto da pritisnu “Beograd koji se meša u demokratske procese na Kosovu”. Stvari, međutim, nisu tako jednostavne, smatra Ernst.
Ovo nije takmičenje u lepoti demokratije
„To što je Zapad sankcionisao Prištinu je novina. Do sada je uvek bio dovoljan pritisak Vašingtona da natera kosovske političare da popuste. Ali, Kurti je drugačijeg kalibra. On nije podmitljiv i zato ne može biti ucenjen. I tvrdoglav je. Kosovo je pod njegovim vođstvom napredovalo. Ali – i to je ključno – sukob oko severnog Kosova nije takmičenje u lepoti demokratije”, piše Ernst. “Radi se o rešavanju pitanja severnog Kosova. Formula za to je jasna: u zamenu za prihvatanje kosovskog sistema i rad u njegovim institucijama, Srbi dobijaju veću autonomiju.”
Švajcarski list potom podseća da je „upravo to dogovoreno 2013. u sporazumu pod okriljem Evropske unije“. Rezultat tog sporazuma je bio da su se „kosovski Srbi pridružili kosovskom policijskom korpusu, a sudije kosovski Srbi izricale su presude u skladu sa kosovskim zakonima. To je paralelne institucije koje kontroliše Beograd učinilo nepotrebnim ili ih je oslabilo.“
Zajednica – dogovorena, nikad ostvarena
Autor međutim navodi da „nikada nije ostvaren taj suštinski element za integraciju Srba – delimična autonomija srpske zajednice. Priština odbija da uvede tu sporazumom dogovorenu instituciju, strahujući da će to Beogradu dati trojanskog konja da se infiltrira u mladu državu“.
Pritom treba imati na umu dve činjenice, piše “Noje cirher cajtung”: „Prvo, Srbija je definitivno izgubila Kosovo“. Autor tu kratko navodi da su „represivna politika 1990-ih i ratni zločini 1998. i 1999. trajno onemogućili život sa Kosovarima“. Pored toga, „Beograd je izgubio rat protiv NATO 1999. i nije uspeo da spreči otcepljenje Kosova 2008.“
„Drugo, za 15 godina svoje nezavisnosti, Kosovo nije uspelo da integriše kosovske Srbe“. To je „herkulovski zadatak“, ocenjuje autor, jer „velika većina Srba prihvata državu Kosovo samo u onoj meri u kojoj to moraju da urade iz pragmatičnih razloga. Priština skoro da nije preduzela korake da to promeni.“
Jedina šansa – Zajednica srpskih opština
„To nas vraća na Zajednicu srpskih opština“ piše autor komentara: „To je jedina šansa da Srbi – upravo zato što će tada biti nezavisniji od Prištine – unaprede svoj odnos sa državom Kosova. Ali, Kurti ne razume dijalektiku federalizma. Umesto toga, on gradi policijske baze na severu Kosova i definiše problem kao pitanje reda i zakona.“
Zato Andreas Ernst smatra da je „ispravno to što Brisel i Amerikanci vrše pritisak na Prištinu, jer za Zajednicu srpskih opština postoje samo dve alternative: egzodus Srba (na koji mnogi na Kosovu računaju), ili razmena teritorija u kojoj bi Preševska dolina naseljena Albancima pripala Kosovu, a sever Kosova ponovo Srbiji. Ali, tu opciju Zapad odbija.“
Autor na kraju konstatuje da „podnosioci peticije iz Vašingtona, Londona i Berlina treba da podstaknu Kurtija da konačno formira Zajednicu srpskih opština“.
