Upotreba uglja kao energenta za sobom povlači mnogobrojne posledice, a pre svega kroz zagađenje vazduha, vode i zemljišta. Cenu naše zavisnosti od uglja plaćamo svakodnevno, kao pojedinci i kao društvo, piše portal Klima 101.
Prošlo je više od dve godine od kvara u termoelektrani „Nikola Tesla” decembra 2021. godine, koji je, zajedno sa tadašnjom krizom i drugim nesrećnim okolnostima, doprineo tome da Srbija tokom 2022. godine potroši više od 800 miliona evra na kupovinu struje.
Tada je, naravno, o uglju pričalo čitavo društvo, i o šteti koja je bila nastala usled kvara i krize, piše Klima 101.
Ali, šteta nastaje i kada nema ni kvarova ni krize, već u sasvim normalnim, svakodnevnim uslovima. Koje su zapravo posledice eksploatacije i sagorevanja uglja u Srbiji?
Procena MMF-a je da nas je naša zavisnost od uglja koštala 7 milijardi dolara samo 2022. godine
Kako procenjuje Međunarodni monetarni fond (MMF) u svom globalnom izveštaju o subvencijama za fosilna goriva, pored 600 miliona evra eksplicitnih subvencija za potrošnju električne energije, Srbija je tokom 2022. godine ugalj implicitno subvencionisala sa čak sedam milijardi dolara (od ukupno 8,6 milijardi dolara ukupnih implicitnih subvencija za fosilna goriva).
U ovoj terminologiji, eksplicitne subvencije su ono što tipično podrazumevamo kao subvencije: državni izdaci za fosilna goriva, to jest, kako opisuje MMF, naplaćivanje ispod realne cene za snabdevanje energijom. Tu spadaju npr. i subvencije kojima Srbija održava jednu od najnižih cena struje u Evropi.
Implicitne subvencije, sa druge strane, podrazumevaju sve one ostale, često nevidljive troškove upotrebe fosilnih goriva, a na globalnom nivou čak 60% ovih subvencija čini šteta po ljudsko zdravlje i okolinu nastala usled klimatskih promena i zagađenja vazduha, koje uzrokuje sagorevanje fosilnih goriva, piše portal.
Jedan plastičan primer implicitnih subvencija su lekarski troškovi za lečenje oboljenja nastalih usled zagađenja vazduha (koji izazivaju, između ostalog, termoelektrane).
Bilo da ga plaćaju građani ili država, u pitanju su troškovi koji ulaze u ukupnu cenu upotrebe uglja, samo što ih ne plaćamo na mostu, odnosno kroz cenu uglja ili struje, već na ćupriji, tj. kroz cenu lečenja. Implicitno ih subvencionišemo, i to na još bezbroj sličnih načina.
Naravno, takva jedna računica je ogromna i neverovatno kompleksna, pa i na iznos koji nudi MMF treba gledati realistično: sedam milijardi dolara u 2022. godini je samo procena njihovih eksperata. Ali kada je u pitanju ukupna cena uglja, u pitanju je najbolja brojka koju imamo.
A sa sedam od ukupno 8,6 milijardi dolara, kolike su procenjene subvencije za sva fosilna goriva (uključujući naftu i gas), procene MMF-a nam takođe kažu da je ugalj nedvosmisleno najskuplji i najštetniji energent koji koristimo u Srbiji.
Prava cena uglja u Srbiji
Udruženje „Centar za ekologiju i održivi razvoj” (CEKOR) iz Subotice je 2021. godine objavilo studiju koju su potpisali eksperti dr Ilija Batas Bjelić, dr Dejan Molnar i Zvezdan Kalmar, pod nazivom „Stvarna cena struje iz uglja u Srbiji”.
U pitanju je upravo istraživanje sa ciljem da se otkrije koliku cenu miplaćamo za struju iz uglja, kada bi se prikazala njena „stvarna”, između ostalog, kada bi u njoj bile vidljive sve negativne posledice upotrebe uglja (tzv. eksternalije) koje građani Srbije ionano plaćaju ali ne u novcu.
„Naravno, ovde nikako ne bi trebalo zaključiti da bi bilo smisleno da građani plaćaju višu cenu, a da se onda zidaju npr. bolnice jer je to besmisleno”, pojašnjava dr Ilija Batas Bjelić sa Instituta tehničkih nauka SANU.
„Funkcija energetskih sistema nije da zagađuju svoje korisnike, već da proizvode električnu energiju, dakle prvo je zadovoljenje uslova održivosti, a onda minimalni troškovi”, navodi.
Služeći se različitim metodologijama modeliranja štete koju građani trpe, autori su došli do opsega rezultata: na tadašnju prosečnu monetizovanu cenu od 75 evra po megavat-satu trebalo bi dodati 65 do 132 €/MWh, u zavisnosti od korišćene metode procene eksternih troškova.
Ugalj krivac za više od polovine emisija Srbije
Kako pokazuju podaci Međunarodne agencije za energetiku (IEA), sa oko 27 do 30 miliona tona godišnje, emisije iz sagorevanja uglja izvor su preko polovine ukupnih emisija gasova staklene bašte u Srbiji.
Sličnu sliku nude i domaći podaci, sadržani u Strategiji niskougljeničkog razvoja Srbije, gde se navodi da energetska industrija (koja podrazumeva i toplotnu energiju, rafinerije i proizvodnju goriva) čini 56% ukupnih nacionalnih emisija.
Nešto detaljnije govore satelitski podaci koji se mogu naći na portalu ClimateTrace: 25,5 miliona tona ugljen-dioksida emitovanih kako bi se proizvela struja u 2022. godini, što čini oko 70% ukupnih emisija ugljen-dioksida u Srbiji.
Ako uključimo tzv. ekvivalente kao što je metan, udeo proizvodnje struje u emisijama je između 42,80% i 57%, u zavisnosti od toga koji vremenski horizont se koristi za računanje ekvivalenata, što je opet uporedivo sa udelom koji navode kako IEA, tako i Strategija niskougljeničkog razvoja.
Pošto pokušavamo da sagledamo čitavu sliku uglja u Srbiji, ovim brojkama možemo dodati i emisije metana do kojih dolazi prilikom ekstrakcije uglja, a koje po bazi ClimateTrace iznose između 3,2 i 7,3% ukupnih emisija u Srbiji (opet u zavisnosti od vremenskog horizonta).
Zašto se toliko razlikuje udeo uglja u ukupnim emisijama?
Gasova staklene bašte ima više, i ne ponašaju se svi isto. Metan ima jači efekat staklene bašte od ugljen-dioksida, ali se drastično kraće zadržava u atmosferi. Samim tim, kada se govori o emisijama, koriste se tzv. ekvivalenti CO2 (CO2eq.) sa ciljem da se uticaj različitih gasova grubo rečeno izjednači.
S obzirom na to da je metan jači ali kraćeg životnog veka, njegov udeo u ukupnim emisijama zavisi od vremenskog horizonta koji koristimo (ugljen-dioksid koji se emituje danas biće u atmosferi i za 100 godina, dok će današnji metan biti uveliko razložen), pojašnjava se na portalu.
U primeru emisija u Srbiji, proizvodnja struje iz uglja prevashodno emituje ugljen-dioksid, a ne metan. Samim tim, u brojkama koje nudi ClimateTrace nastaje diskrepanca: udeo proizvodnje struje u emisijama je veći (57%) ako posmatramo vremenski horizont od 100 godina, a manji (42,80%) ako posmatramo horizont od 20 godina.
Ali šta nama znače ove brojke?
Sa jedne strane, lekcija je jednostavna. Ako bismo napustili ugalj, naše ukupne emisije gasova staklene bašte bi se gotovo sigurno prepolovile. To je, uostalom, naš glavni dugoročni cilj kao deo globalne zajednice država u borbi protiv klimatskih promena: dekarbonizacija.
Ali emisije ugljen-dioksida, i klimatske promene koje one izazivaju, samo su jedan deo priče o uglju i njegovoj šteti. Drugi deo je, naravno, zagađenje, i to vazduha, vode i zemljišta.
A tamo gde su klimatske promene globalan problem, dugoročan, teško saglediv iz perspektive jedne naše male, obične svakodnevice, kod zagađenja je sve upravo suprotno. Ako bismo napustili ugalj, bili bismo svedoci jednom drugačijem (čistijem, zdravijem) društvu koliko sutra, i to baš na lokalu, baš u našoj običnoj svakodnevici.
Koliko zapravo termoelektrane emituju PM čestica? Pitanje je teže nego što izgleda.
Po podacima koje Srbija dostavlja Evropskoj agenciji za zaštitu životne sredine (EEA), termoelektrane u Srbiji su 2022. godine u atmosferu emitovale preko 305.000 tona sumpor-dioksida, oko 32.500 tona azotnih oksida i 6340 tona čestičnih materija.
Kako navodi Agencija za zaštitu životne sredine (SEPA) u svom poslednjem izveštaju o kvalitetu vazduha u Srbiji, „proizvodnja električne i toplotne energije” je dominantan izvor zagađenja vazduha sumporom (92%) i značajan činilac u zagađenju azotom (39%).
Sa druge strane, SEPA navodi da su termoelektrane gotovo zanemarljivi uzročnik onog najštetnijeg, čestičnog zagađenja (PM10 i PM2,5). Kao glavni uzročnik tu su prepoznata individualna ložišta, koja kod čestičnog zagađenja dominiraju sa 64, odnosno 80% ukupnih emisija.
Jedan od ključnih problema su tzv. sekundarne čestice. U pitanju su čestice koje nisu prvobitno emitovane kao čestice, već nastaju naknadno, pre svega od emitovanih gasova, kroz kompleksne fizičke i hemijske reakcije sa ostalim konstituentima u okolnoj atmosferi. Posebno su sumpor i azot, tj. njihovi oksidi potentni „prekursori” sekundardnih čestica PM2,5 – a to su upravo oni gasovi koje u ogromnim količinama emituju srpske termoelektrane.
Međutim, upitno je koliko je ova slika zapravo precizna.
„U Srbiji se ne vrše dovoljno detaljna merenja hemijskih analiza atmosferskih čestica koja bi nam na pravi način omogućila da se identifikuju izvori čestičnog zagađenja”, objašnjava za Klimu101 dr Dragana Đorđević, naučna savetnica na Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju u Beogradu i jedna od naših vodećih stručnjaka za hemiju zagađenja vazduha.
Jedan od ključnih problema su tzv. sekundarne čestice. U pitanju su čestice koje nisu prvobitno emitovane kao čestice, već nastaju naknadno, pre svega od emitovanih gasova, kroz kompleksne fizičke i hemijske reakcije sa ostalim konstituentima u okolnoj atmosferi. Posebno su sumpor i azot, tj. njihovi oksidi potentni „prekursori” sekundardnih čestica PM2,5 – a to su upravo oni gasovi koje u ogromnim količinama emituju srpske termoelektrane.
Kako je navedeno u „Programu zaštite vazduha u Republici Srbiji do 2030. godine” koji je Srbija usvojila krajem 2022. godine, nacionalni registar izvora zagađenja je, sledeći međunarodna pravila, zasnovan na merenjima na izvorima zagađenja, pa samim tim sadrži samo primarne čestice, a ne i sekundarne.
Pošto merenja kvaliteta vazduha i koncentracija zagađivača (kao što je PM2,5) ne prepoznaju poreklo čestica čije koncentracije detektuju, ovo znači da mi zapravo ne znamo tačno poreklo čestičnog zagađenja u Srbiji, a uvid koji nudi SEPA o dominantnom uticaju individualnih ložišta, naspram npr. dimnjaka termoelektrana, treba uzeti sa rezervom.
Takođe, nemoguće je a priori proceniti koliko je u nekom skupu primarnih čestica, a koliko sekundarnih, jer to zavisi od konkretnih lokalnih uslova, pa i vremenskih (i temperatura i vlažnost vazduha utiču na stvaranje sekundarnih čestica).
