Nema važne životne situacije u kojoj ne možemo da citiramo Njegoša i njegovu maksimu: „Neka bude što biti ne može”
Sve od smrti Petra Drugog Petrovića Njegoša, od te 1851. godine, ovaj vladar, vladika i pesnik ni posle šest ukopavanja i prekopavanja još nema miran počinak, on je „razgrobljen, razvladičen, raznjegošen”, „svlačen s nebesa i uvlačen u živo blato aktuelnih parnica i sitnih računica” – prema jednom od zaključaka knjige Manojla Manje Vukotića „Vladika sa Lovćena” (u izdanju „Vukotić medije”).
Autor u ovoj svojevrsnoj pohvali Njegošu, ali i polemičkom spisu, postavlja pitanja o tome hoće li na mestu nekadašnje stare crkve na Lovćenu biti izgrađena nova, usred mauzoleja da li će nići i crkva, i da li bi u tu crkvicu bili vraćeni Njegoševi zemni ostaci, pritisnuti sada mermerom u kripti mauzoleja. Bilo bi to sedmo prenošenje Njegoševih posmrtnih ostataka (Vukotić podseća i na knjigu našeg Slobodana Kljakića i Ratka Pekovića „Sedam Njegoševih sahrana”).
Prema Vukotićevim rečima, kada je ovaj rukopis već bio u štampi, „puklo je 12. jula 2024. godine, na Petrovdan, baš na Cetinju”, jer je od predsednika parlamenta Crne Gore došla ideja o tome da treba obnoviti Njegoševu kapelu na Lovćenu, što će navodno dovesti do okupljanja ljudi u Crnoj Gori. Ta ideja nije naišla na dobar prijem na Cetinju…
Njegoš je sagradio crkvicu na Lovćenu 1845. godine, svom stricu Petru Prvom Petroviću, i tada je ostavio amanet da u toj crkvi bude sahranjen. „U amanet vam predajem kad umrem kopajte me na Lovćen, kod nove crkve.” Vukotić podseća na to da su tokom žestokih borbi u Prvom svetskom ratu, 1916. godine, austrougarski okupatori razorili tu crkvu. Aleksandar Karađorđević, unuk kralja Nikole Petrovića, podigao je 1925. godine, na mestu razorene crkvice kapelu. Ukazuje i na to da su crnogorski komunisti pre 50 godina srušili tu kapelu, koja je bila simbol ugrađen u grb države, i na „odrubljenoj glavi Lovćena podigli crni mermerni mauzolej, bez krsta, a sa Njegošem u podzemnoj kripti”.
„Sad se opet pali vatra u odžakliji: trebalo bi podići staru kamenu crkvicu ispred, usred, mermernog mauzoleja”, podseća Vukotić, iznova se pitajući koji je cilj svega, da li je to ono što je Njegoš hteo, da li je to povratak srpstva ili odbrana crnogorstva, ili sudar ideologija.
Nema važne životne situacije u kojoj ne možemo da citiramo Njegoša, i njegovu maksimu: „Neka bude što biti ne može”. Naši najveći pisci poput Andrića, Meše Selimovića, Isidore Sekulić, Njegošu su posvetili svoje misli i na to podseća ova Vukotićeva knjiga. Meša Selimović opominjao je u vreme rušenja kapelice: „Uvek me uzbuđivala misao da je jedna veličanstvena planina, sa skromnim grobom na vrhu, postala spomenik jednom pjesniku. Zato mi je izgledalo nevjerovatno kad sam čuo da će se taj sklad narušiti i to znamenje obesvetiti. Nažalost, ta zamisao, potpuno izvan svega što se moglo očekivati, počela je da se ostvaruje. I mada sam bio uvjeren u to da ništa novo ne može biti bolje i ljepše od skromne kapele na vrhu Lovćena, ipak me zaprepastila neukusnost i agresivnost makete tog nepotrebnog projekta, koji deluje mučno svojom težinom, jezivom hladnoćom, neljudskom odbojnošću. Takvi lažni monumentalni spomenici podižu se ljudima bez djela i zasluga, vlastodršcima kojima tragovi smrde nečovještvom. Velikom Njegošu, koji je svojim djelom sam sebi podigao najljepši spomenik, ova odbojna faraonska grobnica ne odgovara ni po čemu.”
Vukotić navodi i nekadašnja protivljenja i drugih intelektualaca gradnji mauzoleja, od Amfilohija Radovića i Dejana Medakovića, do Miodraga Bulatovića, Skendera Kulenovića, Dragomira Brajkovića, Ljubomira Simovića. Matija Bećković, nosilac Njegoševe nagrade, izjavio je: „Čim je Njegoš rekao: ’Ja hoću da me sahranite u onu crkvu na Lovćenu’, opomenuli su ga da će mu Turci mrtvome odseći glavu…” Bećković veruje da mauzolej ljudi nikada nisu primili…
