Svake godine između 100 i 150 mladih izlazi iz domova za decu bez roditeljskog staranja i(li) iz hraniteljskih porodica, jer su po zakonu dužni da napuste sistem socijalne zaštite kada napune 18 godina – iako zakonodavac ostavlja mogućnost da mladi ostanu do kraja redovnog fakultetskog školovanja, to jest do 26. godine.
Kada država kao „treći roditelj” prestane da vodi institucionalnu brigu o njima, najveći broj mladih nalazi se na ozbiljnoj životnoj prekretnici, a deficit socijalnih veština i manjak samopouzdanja dodatno ih usporava u životnom opredeljenju kuda i kako dalje.
Dan kada im prestaje status domskih štićenika ili boravak u hraniteljskoj porodici za veliki broj njih predstavlja ogroman stres, bez obzira što je taj trenutak očekivan i izvestan – sudbine mladih koji sa koferom izlaze iz socijalnih ustanova veoma su različite. Neki sa drugarima iz doma iznajmljuju stan, drugi ostaju u kontaktu sa vaspitačima, hraniteljima ili članovima šire porodice koji im pomažu u osamostaljivanju. Treći su potpuno sami i prepušteni sudbini.
U našoj zemlji postoje čak 63 nevladine organizacije koje pružaju podršku mladima u procesu osamostaljivanja. Kako u razgovoru za naš list ističe Lidija Bukvić, izvršna direktorka Centra za pozitivan razvoj dece i omladine (CEPORA), najveći broj njih ima programe koji podstiču opšte blagostanje mladih – potpomažu razvoj njihovih socijalnih veština, veština rešavanja problema i brige o mentalnom zdravlju, kao i programe koji su usmereni na razvoj karijere mladih.
‒ Stručnjaci koji rade sa mladima koji se nalaze u sistemu socijalne zaštite znaju da su stanovanje, prihodi, opšte blagostanje, školovanje, zaposlenje i socijalna mreža – pet oblasti koje su ključne za uspešno osamostaljivanje mladih iz sistema alternativnog staranja, odnosno za podršku onima koji izlaze iz domova i hraniteljskih porodica. Osamostaljivanje mladih iz sistema alternativnog staranja prepoznato je kao kritična tačka sistema socijalne zaštite, a i sam sistem prepoznaje ovu oblast kao „crnu tačku”, odnosno kao nedovoljno uređenu, pa u praksi veliki broj mladih ostaje bez adekvatne podrške ‒ ukazala je naša sagovornica.
Organizacije civilnog društva poput Centra za pozitivan razvoj dece i omladine, navodi Bukvićeva, ulažu velike napore da razviju kvalitetne programe koji će pomoći mladima bez roditeljskog staranja u jednom od velikih životnih izazova sa kojima se suočavaju.
‒ Tokom ovog leta, naš centar je realizovao nacionalno istraživanje kojim su mapirane 63 organizacije u Srbiji koje pružaju podršku mladima u procesu osamostaljivanja kako bismo ustanovili koju vrstu podrške oni pružaju adolescentima koji izlaze iz sistema socijalne zaštite ‒ kaže Lidija Bukvić.
Rezultati ovog istraživanja govore da 35 odsto organizacija pripada Beogradskom regionu, 27 odsto nalazi se u Vojvodini, četvrtina u regionu Južne i Istočne Srbije, 13 odsto organizacija nalazi u Šumadiji i zapadnoj Srbiji, dok je na Kosovu i Metohiji mapirana jedna organizacija. Najveći broj njih ima više od deset godina iskustva u direktnom radu sa decom i mladima, a NVO sa najviše iskustva najzastupljenije su u Beogradskom regionu i u Vojvodini. Gotovo sve organizacije imaju iskustvo rada sa mladima iz osetljivih društvenih grupa, a iskustvo u radu sa mladima bez roditeljskog staranja ima nešto više od polovine organizacija. Ostale pokazuju visoku spremnost da ovu kategoriju mladih aktivno uključe u svoje aktivnosti. Ove organizacije pružaju besplatnu podršku mladima, uglavnom imaju uspostavljenu saradnju sa većim brojem aktera iz svoje lokalne zajednice i iskazuju spremnost za unapređenjem saradnje i umrežavanjem.
‒ Međutim, pojedine organizacije pružaju i veoma konkretnu i praktičnu podršku u vidu privremenog stanovanja kada mladi izađu iz doma ili hraniteljske porodice i pokrivanja troškova obuka za prekvalifikaciju ili razvoj sopstvenog biznisa. Sada nam je zadatak da te organizacije i njihove programe predstavimo akterima sistema socijalne zaštite kako bismo podstakli njih, a i same mlade, da koriste dostupne resurse i da se prekine praksa da nam mladi ostaju bez odgovarajuće podrške po izlasku iz sistema ‒ kaže Lidija Bukvić.
Kako napominje, različite lokalne samouprave pružaju različite vidove podrške mladima koji izlaze iz sistema socijalne zaštite – Beograd nudi uslugu privremenog stanovanja u trajanju od dve godine i novčanu pomoć u visini prosečne beogradske zarade, koji mladi dobijaju godinu dana. Druge lokalne samouprave pomažu mladima da dođu do poslodavaca koji su spremni da ih zaposle i pruže im mentorsku podršku.
‒ Iako zakon predviđa da mladi mogu da ostanu u sistemu socijalne zaštite do 26 godine, mnogi izlaze iz sistema znatno ranije, naročito oni koji žive u domovima – najčešće završavaju srednje stručne škole koje ih edukuju za različite zanate. Naše iskustvo govori da jedan deo njih iskoristi mogućnost socijalnog stanovanja, dok drugi iznajmljuju stanove sa cimerima iz doma uz pomoć novca koji dobiju od lokalne samouprave. Nažalost, jedan broj njih se vraća u svoje primarne porodice iz kojih su bili izmešteni upravo zbog nefunkcionalnih roditeljskih odnosa. Neke mlade osobe krenu stranputicama socijalne patologije, jer ne mogu da se snađu u novoj životnoj situaciji, pa dođu u konflikt sa zakonom i vrate se u sistem socijalne zaštite, ali po drugom osnovu. Rezultati istraživanja koja skiciraju profil beskućnika u našoj zemlji takođe govore da jedan broj njih čine bivši adolescenti koji su izašli iz sistema socijalne zaštite i nisu uspeli da nađu posao i krov nad glavom ‒ kaže naša sagovornica.
Njeno iskustvo govori da najbolju životnu sudbinu imaju mladi koji su odrastali u hraniteljskim porodicama, jer u njima ostaju i nakon završene 26. godine, odnosno dok ne zasnuju sopstvene porodice i nađu stabilan posao – iako hraniteljima država ukida materijalna davanja kada dete završi redovno školovanje.
