U najavi filozofskog performansa „Uticaj rijalitija na naše živote”, koji će biti održan 5. decembra od 18.30 sati u Galeriji 73 u Beogradu, polazi se od belih miševa koji naučnicima služe za eksperimente i dolazi se do toga da su se poslednjih godina umesto pokusnih miševa kod nas i u svetu pojavili – ljudi, i to dobrovoljno. Njihove sudbine i ponašanje postali su predmet pažnje javnosti, a veliki broj ljudi počinje da ih oponaša. Krug se širi, „miševi” su pobegli iz laboratorije pa se stiče utisak da smo svi deo rijalitija. Koliko nas to košta i da li se možemo odupreti?
Na ova pitanja odgovaraće gost decembarske tribine u pomenutoj galeriji – Divna Vuksanović, filozof medija, profesorka i književnica, koja ovom prilikom, ne prvi put, govori i za naš list o ovoj problematici.
Da li vam je već dosadilo da ukazujete na štetnost rijaliti programa, jer se godinama sve svodi samo na priču i u najboljem slučaju na oštru kritiku i osudu, dok pritom niko ništa ne preduzima?
U našoj maloj naučnoj zajednici koja se na filozofski način bavi medijima, rijalitiji su samo jedna od meta kritike aktuelne medijske „kulture”, jer ona je ponajviše usmerena na grubu, nesmotrenu i neprirodnu vezu uspostavljenu između gotovo svih savremenih medija i profita, što čitavu medijsku industriju dovodi u pitanje kao onaj proizvodni pogon koji više ne čuva relaciju sa istinom, naukom, obrazovanjem i kulturom, te autentičnom zabavom. Ponavljanje matrične i bezlične zabave prelazi u masovno proizvedenu dosadu, o čemu smo kolege Dragan Ćalović, Vlatko Ilić i ja detaljno pisali u studiji „Nova kritička teorija: Filozofija zabave”. Dakle, pored preovlađujućeg kriticizma i moralisanja o ovoj temi neretko prisutnoj u javnosti, teorija je dala svoj doprinos složenim problemskim analizama fenomena rijalitija, ali kako su filozofija, kao i teorijsko mišljenje kao takvo, medijski i na svaki drugi način, marginalizovani. Stoga mantra o pogubnosti rijalitija po društvo u celini, a s naglaskom na osetljive društvene grupe kao što su mladi, postaje i sama dosadna, odnosno opšte mesto napada na medije koji nam nude sliku o nama samima.
U kom smislu rijaliti programi utiču na naše živote, čak i na živote onih koji ih ignorišu?
Ovo pitanje zahteva empirijske dokaze kako o (negativnom) uticaju rijaliti formata na društvenu stvarnost, tako i, uopšteno, o odnosu medija i naših života. Nažalost, veoma je malo konkretnih istraživanja, iako, intuitivno gledano, postoji opšte slaganje kritičke javnosti o tome da mediji i, u ovom slučaju, rijalitiji, bitno utiču na kreiranje kulturalnih obrazaca i oblikovanje ponašanja gledalaca. U suštini, ako jedan broj rijalitija negativno utiče na publiku (reč je o formatu koji je, ispražnjen od sadržaja, TV žanr kao i svaki drugi), to se može posmatrati kao direktan i indirektan uticaj: prvi bi bio na učesnike i publiku određenog rijalitija, a drugi na one koji ovaj žanr ne prate, ali su zasuti srodnim informacijama iz okruženja. Najčešća optužba na račun rijalitija tiče se nasilja, rđave komunikacije, koja uključuje psovke, loš rečnik, i posledično neprikladno ponašanje, što se pretpostavlja da zavisi od koncepcije i strukture emisija, izbora učesnika, uslova realizovanja, budžeta, a praksa pokazuje da su najgledaniji upravo oni koji su sa etičke tačke gledišta sporni.
Mnogo se govori o sprezi gledanja takvih programa i nasilja i bahatosti među mladima.
Poslednji slučaj nasilja mladih prema nastavnici engleskog jezika iz Trstenika, koji je ozbiljna opomena svima nama da nismo dovoljno pažnje, kao društvo, obratili na obrazovanje i vaspitanje dece i mladih, niti na uticaj medija na ovu populaciju, pokazuje ipak nešto drugo. Izostanak poštovanja, razumevanja, saosećanja, i uopšte, moralnog ponašanja mladih, po svoj prilici nije neposredni rezultat dejstva rijalitija, jer se njihovo interesovanje, u međuvremenu, pomerilo ka društvenim medijima, kao što su „Instagram”, „Jutjub”, „Tiktok”. Ispunjavanje slobodnog vremena televizijskim programima rezervisano je danas uglavnom za stariju populaciju i nezaposlene, dakle, za generaciju njihovih roditelja ili još starije. Ako ovaj uticaj postoji, on je, dakle, indirektan, mada se, nesumnjivo, događaji uživo na društvenim medijima oslanjaju kako po formi, tako i po besmislenim ili ekstremnim sadržajima, na rijalitije, kao njihovu istorijsku prethodnicu. Ovo se, naravno, u jednakoj meri odnosi na lokalne i na globalne prilike.
Mnogi gubitak vrednosti i insistiranje na površnosti u ovom dobu povezuju sa napretkom tehnologije?
Najpre, tehnološki napredak spada u civilizacijska, ali ne i dostignuća u oblasti kulture. Takođe, za srećan i kvalitetan život najsavremenija tehnologija, većim delom, čini se, nije neophodna. Istina je da bi ona mogla, a to delimično i čini, da nam olakša život, ali sve zavisi od toga u čijim je rukama. Tehnologija u službi kapitala u našem dobu pokazuje svoju izrabljujuću i porobljujuću ulogu. Savremene tehnologije, sagledane bilo u kontekstu medija ili unapređenja poslovnog i svakodnevnog života, zdravlja, obrazovanja, često se koriste nekritički, pogodujući povlašćenoj manjini koja eksploatiše većinu. Pokatkad tehnologija, kada se nepromišljeno upotrebljava, dovodi do poražavajućih rezultata – ugrožavanja osnovnih ljudskih prava i sloboda (nadziranje kao kažnjavanje), poništavanja individualnosti, kreativnosti, mišljenja, slobodne volje i autentičnih ljudskih osećanja. Izgleda da je jedno od prvorazrednih klasnih pitanja današnjice i pitanje u čijem je vlasništvu tehnologija, i da li se ona koristi u vojne, izrabljivačke i koruptivne svrhe ili pak služi dostizanju opšteg dobra.
Kad već govorimo o površnosti, jednom ste se dotakli površnosti pozitivnog mišljenja. Možemo li u ovakvom društvu da nađemo balans i da se izborimo protiv situacije u kojoj nam neko, dok grcamo u problemima, poručuje kako je život lep jer ptice cvrkuću?
Izreka kaže da sit gladnom ne veruje, pa je tako moguće zamisliti cvrkut bez ozbiljnog pokrića. Ovo je, takođe, klasno pitanje, zaodeveno u togu mudrosti, iza koje stoji površnost i nedovoljno osvešćena društvena hijerarhija, što je skopčano s moći, te propratna hipokrizija. Međutim, ako postoji i najmanja šansa da gladni i porobljeni ustanu protiv laži i temeljnih društvenih nepravdi, valja se boriti. A dok borba ne ojača, balans je, svakako, jedno od poslednjih uporišta pojedinca – on je ujedno i najveći ekstrem, pošto je put umerenosti, kako sugeriše Aristotel govoreći o vrlinama, zapravo, najređi.
