Polazak deteta u vrtić jedan je od najvažnijih, ali i najemotivnijih perioda u životu svake porodice i neretko je praćen vatrometom različitih emocija, jer predstavlja prvo odvajanje roditelja i deteta.
Mnogim majkama je teško da se odvoje od mališana, pa dugo kombinuju odmore i različita bolovanja kako bi što duže bile sa njim – mnogi pedijatri savetuju da se u dečji kolektiv ne kreće pre treće godine života, zbog nezrelog imuniteta. Ova preporuka dodatno zbunjuje roditelje i stavlja ih pred dilemu kada je pravo vreme za novu životnu fazu. A na pitanje kada je dete spremno za polazak u vrtić, psiholog Branka Tišma, koja je dugo radila u obdaništu i pomagala roditeljima i deci da se adaptiraju na novu porodičnu realnost, kaže:
„Onda kada je roditelj spreman da ostavi dete na staranje drugoj osobi, jer je adaptacija mnogo teža i komplikovanija ako je roditelj prepun strahova, dilema i bojazni kako će se dete snaći bez njega u potpuno novoj sredini. Treba reći da je odvajanje teško za sve, jer je pre polaska u vrtić dete sa majkom ili drugom bliskom osobom provodilo 24 časa dnevno i najčešće se nisu odvajali jedno od drugog. A onda se preko noći odvoje i veći deo dana provedu jedno bez drugoga – zbog toga je u vrtiće uveden program adaptacije kako separacija deteta od roditelja ne bi bila iznenadna i bolna. Nekada je i zakon bio drugačiji, pa su se majke vraćale na posao nakon četvrtog ili šestog meseca bebinog života – porodiljsko odsustvo od godinu dana je relativno novijeg datuma.”
Ona ističe da nas razvojna psihologija uči da se oko osmog meseca kod bebe javlja strah od novih i nepoznatih osoba, ali je to istovremeno doba kada ono počinje da prihvata druge. Zato mu pre prvog rođendana treba omogućiti što više socijalnih kontakta, kako sa decom, tako i sa odraslima, jer će u vrtiću biti okruženo sa mnoštvom osoba različitog uzrasta. Naša sagovornica napominje da se pre polaska u vrtić treba raspitati za dnevni ritam – kada se doručkuje, užina, spava, igra u dvorištu… kako bi se dete u kućnim uslovima polako prilagodilo tom ritmu.
„U tom periodu je dobro sa detetom igrati tzv. igre sakrivanja, bilo tako što će mama ili tata na par sekundi ili minuta nestati iz detetovog vidokruga, pa se ponovo pojaviti, ili tako što će loptice ili igračke sakriti ispod ćebenceta, pa će ih onda dete tražiti i otkriti. Ovo nisu samo intelektualne već i socijalne igre kroz koje dete dolazi do zaključka da će se mama i tata vratiti kad ga ostave u vrtiću, odnosno da neće nestati ’zauvek’ kada izađu iz prostorije. Osobe koje su u vrtiću zadužene za adaptaciju trude se da dete odmah uključe u neke zajedničke aktivnosti, kako ono ne bi ostalo samo sa sobom. Osim toga, dete treba da ponese sa sobom svoje omiljene cucle i igračke – ako mu i njih oduzmemo, imaće utisak da je ostalo i bez roditelja i bez svega što voli”, objašnjava ovaj dečji psiholog.
Branka Tišma ističe da se vrtići razlikuju i po tome što neki uključuju i roditelje u program adaptacije, dok u drugima to rade samo vaspitači, medicinske sestre i psiholozi. U svakoj varijanti roditelj treba da pita u koje doba dana prvi put da dovede dete, koliko sati se ostaje prvi, drugi ili bilo koji dan tokom adaptacionog perioda i kako treba da se ponaša ako vrtić dozvoljava mamama i tatama da se uključe u program adaptacije.
„Ako mama uzme dete u krilo i ne ispušta ga iz zagrljaja, biće mu još teže da se adaptira. Ali ukoliko uzme loptu, pa tu loptu otkotrlja drugom detetu, onda ona postaje ’oficir za vezu’, preko koje dete ostvaruje kontakt sa vršnjačkom grupom. Naravno, treba voditi računa da ne bude više od tri-četiri roditelja istovremeno, kako bi se sprečila gužva i plakanje”, iz iskustva savetuje naša sagovornica.
Ona napominje da deca najviše plaču prilikom dolaska u vrtić, pred ručak i pred spavanje, jer su tada gladna ili nervozna, ali i kada roditelji počnu da se vraćaju po decu, jer se onda uznemire i često se svi rasplaču, pa roditeljima izgleda kao da su ceo dan plakali. Zbog toga naša sagovornica savetuje da ona osoba koja se najlakše rastaje od mališana treba da ga dovodi u vrtić. Naravno da su mame te koje se dugo opraštaju, ljube i grle, a dugi rastanci kod deteta najčešće izazivaju plač, barem u adaptacionom periodu.
„Bez obzira na to koliko (ni)je bilo plakanja u vrtiću, roditelji treba da se potrude da se kod kuće što više igraju sa decom i budu u kontaktu sa njima. Fizički kontakt je veoma važan, jer su oni pre odlaska u vrtić gotovo sve vreme bili u nečijem naručju i zato je važno da shvate da se ništa nije promenilo u novoj životnoj fazi. Veoma je važno da se detetu stalno priča ko će šta da radi kad se rastanu – da mu se, primera radi, kaže kako će mama da ide na posao, pa će onda da ima sastanke, pa će da dođe po dete kada ono bude završilo sa ručkom ili posle spavanja. Isto tako, treba da mu se kaže kako će ono da ide u vrtić, pa će da se igra sa drugarima čija imena treba roditelj da zapamti što pre, pa će da ruča, pa će da spava, pa će onda mama da dođe po njega”, savetuje Branka Tišma.
Ona podseća da adaptacioni period na vrtić traje oko dva meseca, kod neke dece prilagođavanje potraje i šest meseci i zaključuje da je potpuno normalno da u ovom periodu deca imaju slabiji apetit, pad imuniteta, ljutnju na roditelje ili poremećaj sna.
