„Pozorište Katona Jožef” u Budimpešti ima kultni status među brojnim pozorištima u ovoj metropoli zbog specifično iskoračujućih predstava, tragalačkih rediteljskih poetika, koje donose potreban upliv svežine u ponekada samozadovoljnu tradiciju ili neopravdani elitizam.
Smešteno u samom centru Pešte, blizu ulice Vaci, u užurbanoj atmosferi uzavrelog noćnog života, Katona je mesto koje okuplja posebnu publiku, znatiželjniju (i zahtevniju) od tradicionalne, različitih interesovanja, starosnog doba, pa i nacionalnosti (deo predstava je titlovan na engleski jezik, što širi granice publike).
Naša publika se sa predstavama ovog pozorišta sretala na važnim festivalima, poput Bitefa, ili putem individualnih gostovanja. U živom sećanju nam je i dalje antologijska predstava „Samlešemenestadoh” reditelja Viktora Bodoa, i dalje aktivnog saradnika ove kuće, nastala prema Kafkinom „Preobražaju“, izvedena na Bitefu 2007. godine. Ansambl „Katone” nas je tada nezaboravno suočio sa prepoznatljivim kafkijanskim užasom birokratije i političkog zla, duboko integrisanima u sistem, u senzualnoj, eklektičnoj formi, sudaru elemenata kabaretskog raskoša, holivudskih mjuzikala, estetike film noara, brejkdensa i rokenrola, kao i apsurdnog i nadrealističkog teatra.
A sezonu koja je na izmaku, u „Katoni” su obeležile predstave mladog Jakabi Tamaša, stalnog reditelja ove kuće, čiji je najnoviji „Rekvijem” doneo za njega već prepoznatljivi jezik, korenito promišljen i ostvaren, organski spoj filmskog i pozorišnog izraza. Takav pristup je blizak radu Hajnera Gebelsa ili Renea Poleša, zbog sličnog, dubinskog zamućivanja granica između žive i tehnološki posredovane igre.
Scena predstavlja prostor izložene intime, stan koji je u prva dva dela ove epske, trosatne predstave odvojen od publike staklom, na koje se po potrebi spuštaju zastori, kada ne treba da vidimo prizore koji se unutra odvijaju, što sve podseća na nekakvu ironičnu, kritički utemeljenu i visoko estetizovanu repliku rijalitija. Kada su zastori spušteni, pratimo dešavanja u stanu putem video projekcija, direktnog video prenosa, radnje sakrivene od naših direktnih pogleda. Muzika je integralni deo predstave, uživo je izvodi hipnotički bend, čiji rekvijemski, spiritualni tonovi, nežno i ceremonijalno prate fragmentarne dramske prikaze, isečke iz života članova jedne porodice. Transgeneracijski odrazi njihovih sudbina otvaraju pitanja odnosa između političkog i intimnog, mogućnosti stvarnih društvenih promena, suočavanja sa krizama i bekstva od njih kroz alkoholizam, ali i čvrstu odlučnost da se, uprkos svemu, pronađe mesto u svetu koji ne daje previše prostora za optimizam.
Na repertoaru „Katone” je i Tamaševa predstava „Ekstaza”, omiljena kod publike, uprkos višesatnom trajanju, sa nekoliko pauza. Susret sa njom je doneo istinsko uzbuđenje koje se retko doživljava u morima prosečnih produkcija. Tokom prologa, pre zvaničnog početka, gledaoci su pozvani da dođu na pozornicu, da prošunjaju kroz scenu koja predstavlja stan, nekoliko soba gde likovi žive. To je jedna mladalačka gajba, neuredna, nakrcana stvarima; između ostalog, u kupatilu nalećemo na lika koji se ekstatično kupa u kadi, u penušavoj vodi, ne obraćajući pažnju na nas koji ga zagledamo, u dnevnoj sobi srećemo devojku koja se rasteže, u kuhinji na grupu prijatelja koji ćaskaju u ćošku. Ovaj postupak bliskog susretanja sa scenom i likovima je izuzetno zanimljiv, a kasnije se tokom pauza između činova ponavlja, jer podsticajno rastače mehanizam igre, kroz to naše zavirivanje u sve kutke scene, i davanja mogućnosti da ćaskamo sa glumcima (likovima). Na kraju predstave nas ponovo pozivaju da im se pridružimo na pozornici, da budemo deo žurke, da pojedemo i popijemo sa njima.
A glavna radnja koja takođe curi u fragmentima, postavljena je na prostor između naturalizma i multimedijalnog izraza, uz temeljno, kastorfovsko korišćenje video prenosa; on takođe razotkriva događaje u prostorijama koje ne možemo direktno da uhvatimo pogledom, suptilno pokrećući tako i pitanja manipulacije medijskim odrazima stvarnosti. Neposredno ili posredno, putem videa, pratimo grupu mladih ljudi, koji žive danas u Budimpešti, suočeni sa konkretnim, ali i sa iracionalnim, emotivnim problemima, zbog čega stupaju u pakao alkoholizma i droge. Posmatramo iskidane prizore njihovih odnosa koji otkrivaju lomove pod teretima stvarnosti, udavljenost u okeanu usamljenosti i posledičnu potrebu za pripadnošću, zatim nerešene gej identitete, sukobe sa roditeljima, profesionalne izazove. Otvaraju se i teme nacionalne pripadnosti, kao i odnosa sa komšijama, sa Srbima, Rumunima, ali i burnih unutrašnjih političkih pitanja i promena. A sve to je uobličeno u jednoj vrlo komunikativnoj, otrežnjujuće tragikomičnoj formi, uz zavodljivo ironične pesme i ples, u ritmu koji nas ostavlja bez daha.
