Poput nekog duhovnog klatna, u stvaralačkom njihanju od utopije do antiutopije, od jugoslovenstva do postjugoslovenstva i nazad, povezujući ljude, vremena i prostore, put Istre krenula je grupa šumadijskih umetnika koji će kolegama i turistima zatečenim na tom drevnom parčetu kopna u Jadranskom moru predstaviti deo svog bogatog opusa.
U Puli, u tamošnjem Srpskom kulturnom centru počev od prvog septembra izlažu Nebojša Savović Nes, Vidan Papić, Milica Antonijević, Vladimir Ranković i Bojan Otašević, svi profesori kragujevačkog Filološko-umetničkog fakulteta na Odseku za primenjenu i likovnu umetnost.
Na dalek put, na poziv prijatelja, mora, talasa, kamena i školjki, s povratnom kartom u džepu, petoro kragujevačkih umetnika polazi sa osvrtom na misao Viktora Peljevina: „Ne menja se svet zbog kreativnog rada umetnika, već naprotiv, haotične i nepredvidive fluktuacije stvarnosti dovode do nastanka novih slojeva kulture koja se prilagođava promenama.”
Nepredvidive fluktuacije stvarnosti ovoga puta spojiće Šumadiju i Istru, dva pola nekada jedinstvenog kulturnog prostora čije će mene na izložbi u Srpskom kulturnom centru u Puli moći da uoče i generacije koje nisu stasavale u Jugoslaviji, posmatrajući dela kragujevačkih umetnika u kojima su istovremeno prisutni nostalgija i aktuelnost, eskapizam i angažovanost.
Nebojša Savović Nes je vajar pod čijom rukom kamen može da postane sjajan i gladak, naizgled mek poput kože ili platna, prividno prozračan, nalik kristalu, ali i da ostane snažan i čvrst, kakvim ga je priroda stvorila.
Grafički dizajner Vidan Papić razigrano i razdragano, s korenima u masmedijskoj i pop kulturi, u duhu stimpanka i na temeljima rok poezije podseća na nevino i naivno doba najbezbrižnije jugoslovenske mladosti, dok koleginica Milica Antonijević uporno krči put od uobičajene forme grafičkog lista do uzbudljivih dela koja stavljaju težište na večitu potragu čoveka za izlazom iz nametnutog životnog laviranta.
„Fragmenti” Vladimira Rankovića čuvaju i reflektuju njegova sećanja koja umetnik ne popravlja, već izmešta, konzervira i predstavlja, trudeći se da bude objektivan u svetu emocija, a nema, gola tela Bojana Otaševića, ponegde samo u skici, zamišljena i ćutljiva, predstavljaju čoveka koji više ne mari za svoju sramotu, sve pitajući se zašto i kuda je krenuo.
Na izložbi kragujevačkih umetnika u Puli stopiće se ne samo dve geografije, već i prošla i buduća vremena koja se kao delovi večnosti mogu uočiti u jednom potezu umetnika ili u jednom treptaju oka posmatrača. Ipak, duh vremena nosi i neke svoje odrednice koje mogu definisati savremenog čoveka.
Razmatrajući razlike među epohama, Boris Grojs kaže: „Izgleda da se naše savremeno doba od svih drugih istorijski poznatih doba razlikuje barem u jednom pogledu: ljudski rod nikada pre nije bio toliko zainteresovan za svoju sadašnjost. Srednji vek je bio zainteresovan za večnost, renesansa je bila zainteresovana za prošlost, modernost je bila zainteresovana za budućnost. Naša epoha se prevashodno interesuje za sebe.”
Interesovanje naše epohe o kojem govori Grojs ima različite uzroke, a najpre je na to uticao strah od nepredvidivih promena. Izložba šumadijskih stvaralaca u Istri sadrži umetničke niti koje povezuju prostore i doba, dajući pravilne koordinate danas često dezorijetisanom čoveku.
