Retko koji reditelj današnjice može da se ruga ponašanju modernog čoveka, a da ne ispadne antipatični i prepotentni štreber iz prvog reda koji samo želi da popuje jer nije deo ekipe koju proziva. Ali nije ni svako Ruben Ostlund koji je već ostvario ozbiljan niz sjajnih filmova kojima provocira i zabavlja, a njegov poslednji naslov u nizu, film „Trougao tuge“, sve ovo potvrđuje.
Trougao tuge je deo lica između obrva i koristi se uglavnom u modnoj industriji, koja valjda više od svih drugih potencira fizički izgled i spoljašnjost, bez nekog prevelikog osvrtanja na unutrašnji život. Tu nas, sa tom industrijom i u tom svetu započinje put ovog filma, gde dvoje mladih modela vodi sajnfeldovski dijalog o tome ko treba da plati račun u restoranu. Ako ste se ikad zapitali da li lepi ljudi imaju takav način dijaloga.
Nakon ovog uvoda, kreće brodolom. I bukvalno i figurativno. Dvojac manekena (Haris Dikinson i Čarlbi Din) odlaze na letovanje jahtom sa ostalim milionerima. Na putu naleću na najživopisnije likove i odvratne ljude. Ističe se sjajni Zlatko Burić u ulozi ruskog oligraha sa dve žene, kao i razni drugi milioneri koji izvoljevaju najluksuzniju uslugi i na neki način maltretiraju posadu na najrazličitije načine. Sulodoj atmosferi doprinosi i Vudi Harleson, koji iako najavljen kao glavni glumac ovog filma, ima samo efektnu epizodu kao kapetan marksista, koji svojim pijanim dijalogom sa Burićevim likom donosi skoro pa dozu Kusturičinog humora u ovaj film.
Napad gusara dovešće do toga da brod potone, a na susednom „pustom“ ostrvu su se spasili dvoje manekena, Rus, smotani milioner, nepokretna gospođa koja posle šloga može da izgovori samo jednu rečenicu, menadžerka radne snage, radnik iz unutrašnjosti broda, kao i čistačica. Tu se dešava obrt jer na pustom ostrvu, menjaju se klasne uloge s obzirom da naši bogataši ne znaju ništa da rade, dok niža klasa postaje moćnija. Pogotovo čistačica.
Međutim, ovo je klizav teren i vrlo lako je moglo da postane popovanje o klasnim razlikama, ili o stanju u svetu i potunom potonuću sistema vrednosti koji gotovo nikad ne izgledaju lepo na filmu (setimo se prošlogodišjeg filma „Dont look up“ koji je gotovo jednoglasno omražen). Ostlund se odlučio da ovo bude komedija. Mračna, crna komedija, sa jakim neprijatnim humorom, poput onog koji je Riki Džervejs gajio na početku karijere u svojoj verziji serija „Office“ i „Extras“. Većinu vremena se smejte, ali i držite za glavu od neprijatnosti. Dobro da, imamo i nepriajtne scene izbacivanja telesnih izlučevina koje nekako i idu uz more, plovidbu i morsku bolest.
Film je osvojio Zlatnu palmu u Kanu, i realno zasluženo, jer je film koji se tiče svih i svakoga, ali ispričan na jedan poptuno iščašen i duhovit način. U nizu preciznih glumačkih ostvarenja, ističe se svakako sjajni Zlatko Burić koji je doneo balkanski mačo-prevarantski šarm u svojoj ulozi, koja je vrlo lako mogla da bude klasičan hodajući stereotip u tuđim rukama. Ipak majstorska kompozicija Ostlunda je glavni faktor zbog kog ćete voleti ovaj film. Uspeo je da ukomponuje sve najbolje od autorskog filma sa dugim sporim sekvencama i inkorporira ih u komediju bioskopskih pretenzija. Retko koji autor može time da se pohvali danas.
Reakcija beogradske publike na otvaranju „Slobodne zone“ možda i najbolje govori. Glasan smeh i jedan spontani aplauz na sredini filma su možda najbolja preporuka. Odnosno, kad nakon završetka projekcije poželite da prijateljima preporučite neki film za koji ste mislili da je samo zakuska za festivalsku publiku, onda znate da imate pravi pogodak.
