Imigracija od 400.000 radnika godišnje neophodna je da bi se nadoknadio nedostatak kvalifikovanih radnika u Nemačkoj. Ali, mnogi od onih koji dođu iz inostranstva, ponovo brzo i odu.
Rumunki Mari ostvarili su se snovi kada je dobila dobro plaćen posao u reklamnoj industriji u Berlinu. Posle studija u Velikoj Britaniji i nekoliko godina rada u Rumuniji, 30-godišnjakinja je konačno bila tamo gde je godinama želela da bude.
– Kada sam došla u Nemačku rekla sam sebi: Sad počinje novi život. Zaista se može živeti na Zapadu, pomislila sam u sebi. I mislila sam da ću ovde da ostanem do penzije.
Samo godinu dana kasnije, početna euforija ustupila je mesto razočarenju. Mara je usamljena, sa ljudima jednostavno “nije kliknulo”. Jedan od razloga je i jezička barijera. U Bukureštu je doduše pohađala kurs nemačkog, ali se u svakodnevnom poslu govori samo engleski.
– Mogu da razumem šta se govori sve dok govorite polako. Mogu da naručim kapućino, ali još nisam u stanju da vodim ozbiljne razgovore – navodi ona.
Strancima u Nemačkoj nije lako
U njenoj kompaniji su i nakon pandemije korone uglavnom nastavili da rade od kuće. Kolege viđa samo na ekranu. “To me je baš opteretilo. A vikendom je još gore, ne znam da li da izađem i s kim bih mogla da se nađem”, kaže Mara za DW.
Pronaći stan u Berlinu još jedna je prepreka, kao i nemački jezik u državnim institucijama. Službenici joj traže dokumenta, Mara ih ne razume. To je prilično nezgodna situacija.
– Naravno da ne mogu da tražim od ljudi u Nemačkoj da ne govore nemački, nikad to ne bih uradila. Ali, kada ih pitam da li govore engleski, obično veoma brzo i glasno kažu: Ne! Malo više otvorenosti i fleksibilnosti bi pomoglo – ističe ona.
Marin slučaj nije usamljen. U studiji Tibinškog instituta za primenjena ekonomska istraživanja koju je naručila nemačka Savezna agencija za zapošljavanje, a u kojoj je anketirano skoro 1.900 stranih radnika putem Fejsbuka, bilo je velikih pritužbi na nedostatak društvene integracije. Dva od tri kvalifikovana radnika iz vanevropskih zemalja izjavila su da su zbog svog porekla u Nemačkoj doživeli diskriminaciju.
Bilo je i pritužbi na to da se stručna kvalifikacija ne priznaje na adekvatan način. Strogo nemačko pravo na boravak posebno je problematično za migrante iz zemalja koje nisu članice Evropske unije.
Stručna radna snaga brzo dolazi, ali još brže odlazi
Posledice po Nemačku su ozbiljne – to je stav i berlinske istraživačice migracija Naike Furutan, koja predaje na univerzitetu Humbolt. Ona kaže da je to sada već postala “statistička realnost”.
– Mnogi strani stručnjaci koji su došli “brzo su i otišli” – a drugi vrhunski stručnjaci više ne dolaze – ukazala je Furutan na konferenciji koju je organizovala poslanička grupa SPD.
Prema aktuelnoj studiji OECD, Nemačka je očigledno izgubila svoju privlačnost. U pogledu profesionalnih mogućnosti, prihoda i poreza, perspektive, mogućnosti za članove porodice, okruženja, raznolikosti i kvaliteta života, kao i prava na ulazak i boravak, Nemačka se nalazi tek na 15. mestu od 38 zemalja OECD. Godine 2019. bila je na 12. mestu.
Brže do državljanstva? Ne hvala!
To je podatak koji bi morao da alarmira političare, jer u Nemačku ionako dolazi mnogo manje radnika migranata nego što je zemlji potrebno. Prema Saveznom zavodu za zapošljavanje, u Nemačku bi trebalo da stiže po 400.000 migranata godišnje da bi tržište rada bilo stabilno. Ali 2021. je došlo samo 40.000.
Nemačka vlada trenutno radi na sveobuhvatnoj reformi zakona o imigraciji. Takođe bi trebalo da bude olakšano i dobijanje državljanstva. Ali to je sporno, i to ne samo u vladajućoj koaliciji, u kojoj to koče liberali (FDP). Prema reprezentativnoj anketi instituta za istraživanje javnog mnjenja YouGov, 59 odsto Nemaca protivi se tome da migranti brže dobijaju državljanstvo.
– Nemačkom društvu teško padaju promene. Građani moraju da shvate da integracija nije jednosmerna ulica – kaže Furutan i dodaje:
– Ne činimo samo mi nešto za ljude, oni u stvari čine nešto za nas kada dođu ovde. To sada treba da nam uđe u glavu. Međutim, promena u načinu razmišljanju neće se dogoditi sama od sebe – to zahteva jasne smernice države protiv diskriminacije.
Na spakovanim koferima
Ni Mara više ne može sebe da zamisli u Nemačkoj. Da ostane do penzije? To za Rumunku više nije opcija. “Sada stvari sagledavam potpuno drugačije. Možda ću da ostanem još godinu-dve, ali ne vidim sebe ovde u narednih pet do deset godina.”
Istraživačica Naika Furutan upozorava da se pitanje emigracija sa svim svojim posledicama, u Nemačkoj ne shvata dovoljno. I mnogi će možda i da se vrate u zemlje svog porekla.
– Šta ako revolucija u Iranu bude uspešna, pa se veliki deo Iranaca vrati nazad? Ja se malo šalim, pa kažem: Nemačka bi onda ostala bez zubara.
