„Novac za most preko Ibra, prema srednjovekovnoj tvrđavi Maglič, obezbeđen je i radovi će uskoro početi. Inače, na nivou Vlade Srbije se pripremaju i projekti za etno selo, restoran u bunkeru pokraj pruge, panoramski lift do same tvrđave i veći parking prostor.”
To je najnovija najava lokalne vlasti, koju je medijima saopštio dr Predrag Terzić, gradonačelnik Kraljeva. Sve to baš liči na davni, deceniju star ambiciozni projekat ovdašnje vlasti za gradnju Kraljevgrada. Samo što se sada obećava etno naselje umesto gradskog, i što bi umesto na vrhu brda naspram tvrđave ono bilo dole pokraj Ibra. Takođe, aktuelno rukovodstvo lokalne turističke organizacije davno je najavilo gradnju novog mosta, ali i gondole do tvrđave pa su čak započeli i manifestaciju „Maglič fest” u samoj tvrđavi… Sve to zarad privlačenja većeg broja turista na pomenuto područje. I kada bi se neko ko je sva obećanja slušao i o tome čitao, a smatrajući da je najavljeno i obavljeno, uputio u Maglič, pomislio bi da je zalutao. Jer sadašnja situacija je sasvim drugačija. Novi most još od 2019. godine, kada je nabujali Ibar odneo stari, postoji samo na papiru. Sada se tvrdi da će umesto obećane pomoći iz državne kase, odranije predviđenih osam miliona dinara a sada 15, gradnju ipak finansirati grad Kraljevo. Posao će, kažu, početi uskoro.
Od gondole nema ništa pa se pomenuti „Maglič fest” održava u Studenici, i tako će biti dok se bar most ne sagradi.
Do tada, a da za turiste tvrđava ne bi bila baš neosvojiva, skelom ih kao davnih poratnih godina prevozi Jovo Ćirica, tj. njegova supruga Mileva, koji tamo ispod tvrđave imaju kuću i imanje. Tu odnedavno radi još jedna skela na kojoj zatičemo mladića Nikolu Vujčina, Kolumbijca iz grada Popađan, kome je otac Srbin, a on se u Srbiji obreo prema programu razmene srednjoškolaca. I sada, kaže, da je u kampu ispod tvrđave, pa je letos volontirao kao skeledžija.
Još jedan čamac, ali motorni, se nalazi na Ibru. On služi za prevoz građevinskog materijala, pošto je ovdašnji Zavod za zaštitu spomenika kulture dobio novac od države za obnovu tvrđave, a taj posao nije mogao da čeka most. Zato se dostava građevinskog materijala obavlja tako što kamion dođe do obale Ibra, onda se čamcem prevozi na drugu obalu, tamo mini „damper” prevozi materijal do sajle vezane za stub pokraj tvrđave. Korpom na sajli, dakle nekom vrstom građevinske naprave zvane „vrabac”, dostavlja se beton i kamen na brdo. Stoga se meštani šale da su „crnotravci” začas sagradili davno obećanu gondolu, ali teretnu…
Tako se zbog podužeg raskoraka između obećanog i ostvarenog sve učestalije nameće pitanje: Kako li su gore i koliko dugo samu tvrđavu gradili podanici Nemanjića? Legenda kaže da je na vrhu brda tvrđava građena uz ogromne napore ljudi i stoke, po naredbi Jerine, žene despota Đurđa Brankovića. Ona je zato u narodu i nazvana prokletom. Tvrđava se često naziva i Jerininim gradom, a ograđena je sa 270 metara bedema i osam kula. Unutra su ostaci palate, crkve, bunara… Što se Ibra tiče, dobronamernici su ga i tada kao i danas prelazili nekim plovilom…
