Poslednjih desetak godina često sam putovao sa Novog Zelanda, gde živim, u Melburn. Jednom prilikom, samo nekoliko dana pre mog putovanja, u Evropi se desilo nekoliko eksplozija na aerodromima. Poginulo je mnogo nedužnih ljudi a počinioci su bili ‘islamski teroristi’, kako ih je štampa nazivala.
Ulazim u avion i sednem. Vidim kasnimo ali mi to ne smeta jer se često dešava da avion, iz ovog ili onog razloga, ne poleti na vreme. Ipak, malo sam se začudio, avion je bio pun a oko mene je bilo nekoliko praznih mesta.
I taman kad sam pomislio da ću slatko da se naspavam kad poletimo, u avion je ušlo nekoliko ljudi. Muškarci obučeni kao oni teroristi iz Evrope – duge bele haljine, brade, muslimanske kape na glavi. Iza njih ide nekoliko žena u crnim haljinama do poda, prekrivenog lica, samo su im se oči videle.
Kada je prišao, jedan od muškaraca mi je rekao: „Izvinite to je moje sedište i pokazao na mesto pored mene.” Kada se on smestio iza nas su sela druga dva muškarca i žena.
Na sedišta levo od mene su sele tri devojke.
Srećom, brzo sam se smirio. Pomislio sam ako su ušli u avion, znači da nemaju bombu. Uostalom i kasnimo zbog toga što su ih proveravali. Opusti se čoveče!
Muškarac pored mene ubrzo je izvadio neku knjižicu i počeo da čita. U stvari i nije čitao, knjižicu je držao u ruci a on je sklopljenih očiju šaputao. Shvatio sam odmah da recituje Kuran.
Slušao sam ga još neko vreme, a onda me stigao umor i zaspao sam.
Kad sam se probudio sused se nasmešio i upitao me:
– Jeste lepo spavali?
– Uh, jesam. Koliko još ima do Melburna?
– Već smo stigli, još desetak minuta.
Žena iza nas dala momku ratluk, a on ponudi i mene. Volim ratluk, ali šta ako je zatrovan? Šta ako je…?
Ko zna šta mi je sve prošlo kroz glavu u tom deliću sekunde. Iz pristojnosti ipak odlučih da uzmem.
– Ja se zovem Omar, reče mladić i pruži ruku.
– Iza su moja majka, otac i brat. Preko puta su moje sestre.
– Drago mi je. A ta knjiga koju čitaš, je li to Kuran?
– Da, ali ja ga ne čitam, znam ga napamet. Znate, mi smo muslimani. Poreklom smo iz Indije, a onda su Englezi moje pretke odveli na Fidži da rade na plantažama šećerne trske. Moji roditelji su pre trideset godina došli na Novi Zeland, otac ima prodavnicu, brat je završio za hodžu i radi u džamiji u Hendersonu.
– A šta ti radiš?
– Ja sam završio mikrobiologiju, radim na institutu pri glavnoj bolnici u Oklandu, spremam magistarski rad. Želja mi je da budem naučnik, da uradim nešto za čovečanstvo. Znate, mnogo nesreće ima u ovom svetu, ljudi ubijaju jedni druge, po meni bez ikakve potrebe, ali nažalost čovek je takav, šejtan mu ne da mira.
– Koliko godina imaš?.
– Dvadeset pet.
– Zrelo razmišljaš za svoje godine. A što ideš u Melburn?
Momak se ponovo nasmeja i reče:
– Da se ženim.
– Molim, pogledah ga začuđeno.
– Ne razumem, pa valjda mlada treba da dođe kod tebe, a ne da ti ideš kod nje.
– Ne razumete, gospodine. Kod nas muslimana je to drugačije. Moj otac je našao devojku za mene, mene niko ništa nije pitao.
Pošto sam se već bio probudio, uzviknuh:
– Ali čoveče, kako može otac da ti bira ženu? Ovo je 21. vek.
– Gospodine, nemojte se ljutiti, kod nas je to tako. Uostalom, sve je u Alahovim rukama.
– Dobro, nek bude tako, kažem pomirljivo.
– A jesi li video svoju nevestu?
– Jesam.
– Kad?
– Pre dve nedelje.
– Kako?
– Preko Skajpa.
– E svašta, ote mi se iz usta, jer mi je cela priča izgledala nestvarno. – I kako izgleda?
– Lepa je, reče i ponovo se nasmeši. Zapravo, sve vreme sa njegovog lica nije silazio osmeh, da li zbog toga što ide da se ženi ili što mu je takva priroda, ne mogu da sudim, jer smo se kratko družili.
– A koliko dece ćete imati, upitah nesmotreno.
– Gospodine, to će Alah da reši. A ako smem da pitam, odakle ste vi?
– Kako odakle, začudih se. Pa kao i ti, s Novog Zelanda.
– Znam, ali odakle ste poreklom?
– Iz Bosne.
– Iz Bosne, povika mladić i skoro poskoči od sreće.
– Pa moja rođaka je udata za Bosanca. Njegovo ime je Adnan. Joooj, vi Bosanci ste stvarno preživeli strašne stvari. Ja sam mlad i tih vremena se ne sećam, ali sam čitao, a i Adnan mi je pričao. Srbi su vam toliko zla naneli. Nek vam dragi Alah da svako dobro!
– Znate gospodine, mi muslimani smo braća, svejedno gde živimo. A to što su vama Srbi uradili, to je nečuveno. Sve sam čitao, sve znam. Srbi su najveća gamad koja je hodala po ovoj planeti.
Evo, kunem vam se ovim Kuranom, ja ne znam da mrzim, Alah mi to zabranjuje, ali kad bih sreo nekog Srbina, tad bih zaboravio i Alaha i Kuran, i rođenim rukama bih ga zadavio. Pa što mi odmah niste rekli da ste iz Bosne? Je l’ mogu da vas zagrlim,” reče i zagrli me.
– Omare, imam utisak da se ne razumemo. Znaš li ti ko osim muslimana još živi u Bosni?
– Znam, odgovori.
– Srbi, ovi koji su vas ubijali, a ima i malo Hrvata.
– Omare, rekoh ponovo i pogledah ga u oči. I on je gledao mene, sa radosnim osmehom. Verovatno je očekivao nešto što bi doprinelo da njegova sreća bude još veća, ali ja rekoh:
– Ja sam Srbin…
Trebalo je videti to lice. Do tada nasmejano, bezazleno lice se pretvorilo u sfingu. Za ovih desetak minuta razgovora sam shvatio da je Omar inteligentan i obrazovan momak. Ali očito, delile su nas predrasude.
Kad je ušao u avion ja sam pomislio da će nas razneti u paramparčad, a on je mislio da su Srbi ubice i da ću ga ubiti na licu mesta.
A ništa od toga se nije desilo. Sleteli smo.
– Omare, stigli smo, rekoh mu.
On me pogleda, sa strahom u očima, a Kuran mu ispade iz ruku.
– Stigli smo, živi i zdravi, ponovih.
Nasmejah se i ustadoh.
– Želim ti lepu svadbu i što više dece, rekoh.
Nije me čuo. Strah od ‘zločestog’ Srbina je paralisao i njegov um i telo.
Željko Prodanović, Novi Zeland
