Zapad je procenio da je zbog rata u Ukrajini, koji bi Moskva mogla da upotrebi za širu destabilizaciju Evrope, idealno vreme za rešenje srpsko-kosovskog pitanja.
Beogradu je, kao i Prištini, ponuđena nova platforma za dijalog, a ovde su se odmah, posle zilota, javili i kritičari koji pitaju zašto bi Srbija bila „za” ukoliko neće biti nagrađena ubrzanim članstvom u Evropskoj uniji.
Odakle takav merkantilni pristup otkako je Aleksandar Vučić najavio spremnost da prihvati koncept za okončanje već zamornog dijaloga?
Po tom predlogu EU iza koga stoje i SAD, Srbija bi dala saglasnost za ulazak Kosova u sve međunarodne institucije, uključujući UN, a Kosovo bi konačno formiralo Zajednicu srpskih opština i odustalo od zahteva za međusobno priznavanje.
Evropski plan rešavanja višedecenijskog konflikta uopšte ne treba vezivati za brzinu procesa integracija Srbije na Zapadu, što je davno proklamovani geostrateški cilj Beograda. Štaviše, tokom nedavnog susreta sa kvintom zapadnih izaslanika i posrednika, Vučić spremnost za teške odluke nije uslovljavao, već pravdao evropskom perspektivom Srbije koja bi u slučaju odbijanja bila blokirana.
Stolica Kosova u UN nema nikakve veze sa stolicom Srbije u EU.
Da li bi Srbija u slučaju prihvatanja Šolc-Makronovog plana skratila put prema Briselu? Ne bi.
Evropljani su svesni da ne mogu da ponude izglede za brže članstvo, što zbog još uvek nedovoljno jasno definisane politike proširenja, što zbog otvorenog protivljenja dela Unije prijemu država sa zapadnog Balkana.
Ulazak u panevropsko bratstvo zasad je na dugom štapu ponajviše zato što je Srbija daleko od toga da ispunjava kriterijume članstva. Suviše su spore reforme od kojih se očekuje da stvore pravnu državu stabilnih institucija, politički poredak koji uvažava sve demokratske slobode i ljudska prava, države koja ima nezavisno sudstvo i slobodne medije.
Ali, ako je to tako, a jeste, zašto bi se integracije dodatno usporavale pitanjem Kosova koje je jedna od glavnih prepreka uspešnije saradnje sa Zapadom, a istovremeno omogućava rast uticaja Rusije?
Srbija je 1999. faktički izgubila Kosovo, a Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, koja potvrđuje teritorijalnu celovitost, nije Biblija, nije zamišljena da večito traje. Zameniće je neka nova, prilagođena stvarnosti na terenu. Evropski plan je samo pripremna etapa.
Ako nema jugonostalgije, što bi bilo kosovonostalgije? U Jugoslaviji su mnogi Srbi živeli van Srbije. Nastaviće da žive i ukoliko Srbija prihvati gubitak nekih 13 procenata zemlje koja je ionako van kontrole Beograda.
Onaj ko hoće neka nastavi da sanja o „Dogodine u Prizrenu”. Samo neka se priseti: Jevreji su dva milenijuma ponavljali „Dogodine u Jerusalimu”, ali su državu dobili tek posle krvavog rata 1948. Da li to kritičari dogovora nude rat za Kosovo?
Zašto nastavljaju da žive u zabranu svojih iluzija likujući što je Albin Kurti u Davosu učestvovao pod fusnotom i što se Kosovo ne nalazi na listi prijema za Interpol, a ne vide da nema načina da blokiraju put Prištine ka Savetu Evrope?
Srbija bi konačno definisala svoje granice, što je, znamo odavno, preduslov ulaska u EU. Ostaćemo uskraćeni vremenske prognoze za Prištinu.
Zašto ešaloni kritičara najavljene spremnosti da se kosovski konflikt pošalje u arhive istorije smatraju da treba biti protiv? Zato što Vučić „predaje Kosovo”, a ne dobija ništa zauzvrat?
Srbija dobija mir. Moj mir je vaš mir, vaš mir je moj mir.
Realno je očekivati da sporazum ne bi preko noći ukinuo sve antagonizme i predrasude koji među Srbima i Albancima žive decenijama, ali otvara se prilika za izlaz iz svakodnevne stigme tenzija koje raspiruju omraz i doprinose zavadama Beograda sa regionom.
Šta srpska javnost uopšte zna o svakodnevnim problemima „onih tamo”? Osuđeni su da slušaju razmene haubičke vatre svojih političara, a ne znaju da sa Albancima na Kosovu dele istovetne probleme koji bi ih – da znaju – ljudski približili. Isto je i na Kosovu.
Nije to slučajno. Političari i u Beogradu i Prištini, uz podršku medija, ne žele da dopuste međuljudske kontakte. Zvaničnicima više odgovara stanje nepoverenja.
Politika može da se menja, topografija ne. Da li će Albanci biti usud ili susedi sa kojima imate normalne odnose, zavisi od odluka koje će se doneti u Beogradu i Prištini.
Sporazum bi podigao mnoge rampe. Prilika je, bez preterivanja, istorijska.
Pećka patrijaršija nesmetano bi mogla da traje kao srpski Jerusalim. Mesto hodočašća kao svim hrišćanima Sveta zemlja. Zar Kijev, grad rođenja ruskog pravoslavlja, nije van Rusije?
Otvorila bi se šansa da desetine miliona evra koji se troše za odbranu neodbranjivog budu upotrebljene za sopstveni razvoj. Makar i za gradnju nacionalnog stadiona.
Iako mislim da nema uspešne privrede koja isključivo počiva na stranim ulaganjima, ne bi me iznenadilo da – ukoliko Srbija ne odbije zapadni predlog zbog čega bi bila ozbiljno kažnjena – uskoro dobije neku kapitalnu investiciju sa Zapada.
Nije cilj povećavanje broja vojnika KFOR-a, već otvaranje perspektive njihovog odlaska i brisanja najneuralgičnije tačke zapadnog Balkana. Ne bi više bilo nelegalnih upada Rosu na sever, niti stavljanja Vojske Srbije u najviši stepen borbene gotovosti.
Vučić bi jasno morao narodu da poruči: Kosovo odlazi, gubimo teritoriju, ali i konflikt koji nam je decenijama oduzimao energiju i novac. Dobijamo mir, stabilnost, mogućnost još ubrzanijeg razvoja. Takva Srbija bi se brže i lakše integrisala u EU.
Pa neka poslanici ili građani odluče.
