Posle proboja u istorijsko polufinale Mundijala u Kataru, presrećni selektor Valid Regragi rekao je za svoje Lavove da su „Roki Bilboa Svetskog prvenstva“. I slikovitim poređenjem sa junakom čuvenog filmskog serijala o bokserskom šampionu „iz blata“ opisao veličanstvenu odiseju „nevidljivih“ Marokanaca od prvog meča kvalifikacija do najboljeg mundijalskog plasmana jedne afričke i(li) arapske selekcije.
Mada su do žrebanja grupa na SP stigli obarajući rivale kao čunjeve, s impozantnom ukupnom gol razlikom (20:1) u utakmicama sa Gvinejom Bisao, Sudanom i Gvinejom, odnosno „prašenjem“ nešto jače Demokratske republike Kongo u 180 minuta baraža (5:2), niko ih nije ozbiljno shvatao kada su upali u društvo aktuelnog viceprvaka Hrvatske, večitog pritajenog favorita Belgije i Kanade.
Opšti skepticizam dodatno su podupirali otvoreni sukobi tadašanjeg selektora Vahida Halilhodžija i udarnih „igli“ tima. Bosansko-hercegovački trener uspeo je da obuzda, za to podneblje, karakterističnu nasušnu potrebu za potezom više i germanski disciplinuje defanzivu, birajući učinak pre utiska, ne i da se nametne Hakimu Zijehu, Nusariju Muzraiju i Abderazaku Hamdalahu.
Svašta su jedni drugima prebacivali, po svlačionicama i medijima – on njima neprofesionalizam, egoizam, buntovništvo bez razloga… oni njemu spartanske metode rada i lažni autoritet – Savez je lutao od jedne do druge strane u sukobu, da bi na kraju povukao „logičan“ potez i umesto trojice ljudi precrtao jednog čoveka. Ostavivši ga bez izborenog Mundijala, kao svojevremeno FS Obale Slonovače i FS Japana.
Kada je na njegovo mesto došao više od dve decenije mlađi Valid Regragi, tanke i kratke trenerske reputacije, to je bio razlog više za pesimističke prognoze dužine boravka Marokanaca u Dohi. Šanse na papiru i kladionicama nisu im porasle čak ni kada nisu dozvolili Luki Modriću i njegovoj Hrvatskoj da im zabiju gol na premijeri (0:0). „To im je to, brzo će kući“, komentarisalo se pre par nedelja.
Mada se već tada videlo da su apsolvirali inteligentno branjenje, ni nalik „bunker“ stilu Žozea Murinja, unapred su ih otpisali protiv Belgije. Nisu se bunili, samo su nastavili da teraju svoje i opet uspeli da ostave fudbalski svet u šoku, jer su i u tih sat i po borbe (2:0) pokazali da njihova igra nije jednosmerna ulica, već dobitna kombinacija fokusiranog i organizovanog čuvanja svog gola i eksplozivnog atakovanja na tuđi.
Tek kada su čekirali povratnu kartu Kanade (2:1), primivši jedini (auto)gol do polufinala turnira, dobili su prefiks hit reprezentacija. Pa, opet su se svi kladili protiv njih, jer su na početku nokaut runde „izvukli“ Španiju, s njenom šampionskom prošlošću i tika-taka davljenjem protivnika, kao zmija žabu. I ponovo su srušili pretpostavke, s 120 minuta herojskog otpora Crvenoj furiji i maestralnim izvođenjem penala.
„U redu, čuda se dešavaju, Portugal će ih vratiti na ‘fabrička podešavanja’ „, pričalo se pre ove subote. I omanulo za sve pare. Jer, šta strast, petlja, fanatična borbenost, disciplina… znaju za Kristijana Ronalda i druge, mnogostruko skuplje, zvezde Navigatora? Pardon, šta ih briga, kada kao tehnički najpismenija afrička selekcija znaju da kombinuju, pritiskaju, kontriraju… Sve po potrebi, bez straha, srljanja i odustajanja.
Zato što Maroko nije tipično „divlja“ afrička selekcija, s mnogo iskonskog talenta, širokim plućima i snažnim mišićima, ali nezainteresovana za taktičke zadatke, plan, strategiju… Dobrim delom zbog toga što je polovina novih nacionalnih heroja Maroka rođena, odrasla i fudbalski stasavala u Španiji, Belgiji, Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj… Sinovi goleme dijaspore odani su otadžbini, ali su daleko od nje naučeni zapadnjačkom pragmatizmu i račundžijskoj logici.
I savršeno ih kombinuju sa strastvenim izgaranjem za svaku loptu, na kom god se terenu kotrljala. Na ponos zemljaka imigriralih širom Francuske, čije će zvezde Mbape, Žiru, Grizman, Loris… probati da stave tačku na najlepšu bajku u novijoj istoriji fudbala. I na radost svih što čvrsto veruju da David sve može kada jako udari na Golijata.
