Dok radnici iz Srbije i dalje u sopstvenoj režiji nezaustavljivo odlaze u inostranstvo, posebno u Nemačku, sve češće na tom putu nalaze se i domaće mikrofirme. U zemlji ih, do devet zaposlenih, ima oko 7.000, a kako ističe Saša Torlaković, predsednik Sindikata radnika građevinarstva Srbije, sve češće se dešava da takvi poslodavci svojim radnicima sami pronalaze posao u inostranstvo, radije nego što im dozvoljavaju da oni sami odlaze pojedinačno.
– U Nemačkoj ima 820.000 građevinskih radnika, a nedostaje im još 200.000. Posla tamo, dakle, ima. Međutim, sada Nemci planiraju da uvedu svoju verziju zelene karte, što je još jedan dokaz da vape za kvalifikovanim radnicima. Ipak, imamo i slučajeve da nam se vraćaju radnici u Srbiju, da otvaraju male firme, ovog puta kao podizvođači velikim građevinskim kompanijama – otkriva Torlaković.
Prema podacima Nemačkog informativnog centra za migracije, stručno obrazovanje i karijeru DIMAK, od početka globalne inicijative „Povratak u nove šanse” Ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj SR Nemačke koje u Srbiji sprovodi GIZ, odnosno od 2017. godine do sada pruženo je oko 144.500 mera podrške pojedincima.
– Od tog broja, oko 24.100 mera podrške bilo je pruženo za povratnike iz Nemačke. Među pomenutim merama najveći broj njih odnosio se na lične savete o mogućnostima obuka i rada u Srbiji, promociju zapošljavanja, potom zapošljavanje na selu, programe obuka za preduzetnike, materijalnu pomoć za startap, psihosocijalna savetovanja, stambene i podrške socijalnoj reintegraciji… – ističu u centru za migracije, stručno obrazovanje i karijeru DIMAK.
Torlaković ističe da se odnos prema stranim radnicima u Srbiji popravlja. Podseća da je nedavno obišao gradilišta na Zlatiboru, gde je na sedam različitih gradilišta kod jednog poslodavca zatekao uredno prijavljeni radnike iz Turske.
– Stvari se popravljaju, nabolje, za razliku od pre nekoliko godina kada sam, na primer, obilazeći gradilišta na Divčibarama saznao da od 450 Turaka, njih samo 150 bilo je prijavljeno – dodaje on.
Da se Evropa godinama priprema za uvoz strane radne snage, dokazuje i podatak da će, recimo, Holandija za 10 godina napraviti oko milion stambenih jedinica za radnike migrante. Oni već sada uvode poslovni znakovni jezik, jer na gradilištima imaju i po 12-13 različitih nacija, otkriva Torlaković.
– Zbog toga Evropa „guta” našu radnu snagu, ali i zato što je prosečna zarada u građevinarstvu 54.000 dinara, što je nisko za tako visokorizičan posao. Mada, moram da priznam da mnogi od tih radnika dobar deo zarade dobijaju „na ruke”. To je ipak problem, posebno što poslodavci često dovode i radnike penzionere ili neke ljude sa ulice na građevinu – otkriva on i podseća da će egzodus radnika iz građevinarstva biti nastavljen ukoliko bude usvojen zakon o sezonskim radnicima u oblasti građevinarstva gde poslodavac neće imati obavezu da pravi ugovore sa zaposlenima, već s njima samo dogovara koliko će ih platiti. Poslodavac po tom predlogu ima obavezu da plati državi od 300 do 400 dinara po radniku u toku jednog dana angažovanja i to je sve, dodaje on.
A šta Srbija konkretno radi kako bi privukla kvalifikovanu radnu snagu na gradilišta?
– Uveliko se radi na izmenama zakona o strancima, pojednostavljuju se procedure za određene države, posebne uredbe za Indiju, Kinu, Vijetnam, Tursku, gde se njihovi radnici lakše mogu zaposliti kod nas. U celu tu priču uključuju se odnedavno i agencije za zapošljavanje iz Indije koje, ne samo na prostor Srbije već i Rumunije i Bugarske, Albanije, Crne Gore, BiH, dovode hiljade azijskih radnika – podseća Torlaković.
