Prvi telefonski razgovor u prestonici Kraljevine Srbije obavljen je 1883. godine između inženjerskog odeljenja Ministarstva vojnog smeštenog u kafani „Tri lista duvana” i Palilulske kasarne nadomak „Jevremovca”, a razgovarali su (uz smetnje na vezama) Teša Nikolić, ministar vojni, i Kosta Radosavljević, vojnik-vezista na drugom kraju žice. Samo dve godine kasnije linija je stigla do Starog dvora, a na polzu kralja Milana Obrenovića, žene mu Natalije i dvorske svite (s posebnim osvrtom za dvorske dame).
Ali žitelji Beograda su prvu javnu telefonsku govornicu dobili sa 45 godina zakašnjenja, tek 1928. i to podalje od centra, a osvanula je u Ulici kneza Miloša nadomak kafane „Mostar”, koja bi odavno otplovila u zaborav da po njoj nije nazvana pristupna petlja mostu „Gazela”.
Do poslednjeg svetskog rata, telefon u kući ili stanu mogli su sebi da priušte samo najbogatiji, a nakon rata (i revolucije) probrani drugovi iz „političke nomenklature”. Zbog toga su sve do sredine šezdesetih godina redovi ispred ono malo javnih govornica bili uobičajeni prizor, svejedno što je trajanje razgovora bilo ograničeno na tri minuta.
Prva se „osamostalila” narodna milicija, koja je takoreći na svakom ćošku sebi dodelila u plavo ofarbane „čelične govornice” sa rotacionim svetlom na vrhu i ključem koji je obavezno visio o vratu komandira patrole. Tu uslugu su koristili i vatrogasci, a Hitna pomoć se donekle osamostalila tek sa sopstvenim (tada dvocifrenim) telefonskim brojem.
Bilo je to vreme kada se standard iskazivao i brojem domaćinstava sa tekućom vodom, brojem i vrstom motornih vozila „po glavi stanovnika” ili asfaltiranih ulica po gradu, čemu su na kraju dodate i privatne telefonske linije.
Onda su posebne brojeve i govornice dobili pristanište, železnička i autobuska stanica, surčinski aerodrom, „Beogradski vodovod i kanalizacija”, „Elektrodistribucija”… pa redom.
I taman kad samo se privikli na tu blagodet, nahrupnula je mobilna telefonija, pa je svaki vlasnik tog čuda dobio govornicu u sopstvenom džepu. Možda je ovo prilika da se ispravi greška „sveznajuće Vikipedije” koja je za oca mobilne telefonije proglasila inženjera Martina Kupera, i taj izum smestila u 1972, iako mu je temelje postavio veliki svetski naučnik srpskog porekla Mihajlo Pupin Idvorski 1915, ili možda dogodine, kada je izumom bežične radio-telefonije između letelica pogurao i SAD da sa zakašnjenjem uđu u Veliki rat (srećom na strani pobednika).
Početkom sedamdesetih godina većina beogradskih javnih govornica je bila „u kvaru”, najčešće bez slušalica i – po diskretnim nagoveštajima iz PTT Srbije – s kasicama prepunim nevažećih kovanica, gdegod i blokeja, pa su javne govornice nestale sa ulica i skrasile se u prostorijama pošta pod budnim nadzorom šalterskog i ostalog osoblja.
Ostaje nada da će nekom umetniku konceptualisti pasti na pamet da priču o njima izlije u bronzi i kao spomenik prohujalom vremenu postavi u centru Beograda, na primer, ispred hotela „Balkan”, gde je nekad bio poduži niz telefonskih aparata PTT-a, i javni toalet JKP „Vodovod i kanalizacija”, jedan od poslednjih u gradu (mada bi spomenik toj vrsti „usluga” zaista bio neprikladan).
