Razvoj vodoničnih tehnologija u cilju skladištenja struje dobijene iz obnovljivih izvora je nešto na šta je stavljen akcenat u energetskom sektoru razvijenih zemalja a to bi trebalo već sad da bude slučaj i u Srbiji, smatra domaća stručna javnost.
Na taj način bi se obezbedile dovoljne količine struje kako u kriznim situacijama tako i kada se fosilna goriva za njenu proizvodnju više ne budu koristila.
Govoreći na panel diskusiji „Energetska kriza i tranzicija: Kuda zapravo, idemo“, u organizaciji Međunarodnog festivala zelene kulture Green fest, projektni menadžer Delegacije Evropske unije u Srbiji Gligo Vuković je istakao da se u EU sve veći akcenat stavlja na vodonik, kao jedno od mogućih rešenja, naročito za skladištenje energije”.
„To je deo energetskog rešenja i Gordijevog čvora i u Srbiji“, rekao je Vuković.
U stručnim krugovima naglašavaju da je namenska proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora ili nuklearne energije alternativa proizvodnji vodonika upotrebom električne energije iz mreže.
Vodonik se već široko koristi u pojedinim granama industrije ali u ovom trenutku još uvek nije ostvario svoj potencijal za podršku prelazu na čistu energiju.
Inače,vodonik se može dobiti iz fosilnih goriva, biomase i vode. Prirodni gas je trenutno primarni izvor za dobijanje vodonika, sa tri četvrtine godišnje globalne namenske proizvodnje, odnosno oko 70 miliona tona. Na to odlazi oko šest odsto globalne upotrebe prirodnog gasa. Ugalj je odmah posle gasa a mali deo se proizvodi upotrebom nafte i električne energije. Cilj je da u budućnosti, akcenat proizvodnje vodonika bude na čistoj energiji, odnosno obnovljivim izvorima.
Sa padom troškova za dobijanje struje iz obnovljivih izvora, posebno solarnih panela i vetroparkova, raste interesovanje za stvaranje vodonika iz elektrolize vode. Trenutno se na takav način dobija svega 0,1 odsto svetske namenske proizvodnje vodonika ali kako jača potreba za iznalaženjem održive alternative za dobijanje energije iz fosilnih goriva interesovanje za vodoničnu tehnologiju postaje sve intenzivnije.
Zeleni ili čisti vodonik, dobijen na taj način,može da zameni fosilna goriva u industriji i transportu a istovremeno da bude i sirovina, gorivo, prenosilac i skladište energije.
Mogućnosti primene vodonične tehnologije se razmatraju i u Srbiji. Tako je radna grupa sastavljena od predstavnika Mašinskog fakulteta, Instituta “Mihajlo Pupin” i poslovnog udruženja “Elektromašinogradnja” pripremila koncept za razvoj nacionalne vodonične strategije.
U konceptu strategije se navodi da taj dokument ima za cilj da ukaže na potrebu da Srbija uhvati priključak sa razvojem vodonične tranzicije u Evropi u periodu do 2023. tako što će opredeliti za to potrebne resurse, ali i mobilisati ljudske i organizacione potencijale koje ima.
Taj koncept predviđa da se do 2025. godine u Srbiji instalira 10 megavati elektrana na elektrolizu iz obnovljivih izvora energije, a u drugoj do 2030. 100 megavati i da se dobija 50 hiljada tona vodonika. Procenjeno je da bi do 2050. godine proizvodnja mogla da dostigne oko 2,5 miliona tona za korišćenje u transportu, industriji, domaćinstvima.
Stručnjak za energetiku kompanije Dilojt Željko Marković kaže za Danas da se u razvijenim zemljama u svetu uveliko radi na unapređenju vodoničnih tehnologija te da bi to trebalo da bude slučaj i u Srbiji.
– Kada je reč o dobijanju čistog vodonika u ovom trenutku se kao problem javlja to što je njegova proizvodnja prilično skupa. Shodno tome radi se na pojeftinjenju vodoničnih tehnologija kako bi ona mogla da se nađe u masovnoj upotrebi. Ta tehnologija može da omogući skladištenje struje dobijene iz obnovljivih izvora. U situacijama u kojima potrošnja električne energije ne bi bila velika viškovi bi mogli da se skladište i koriste kada se za to ukaže potreba – objašnjava naš sagovornik.
Iako vodonična tehnologija nije nešto što će već u ovom trenutku postati nešto što je u širokoj upotrebi Marković ističe da je veoma poželjno odmah početi sa aktivnostima na njenom razvoju kako se ne bi kasnilo za zapadnim zemljama koje to uveliko čine.
– Shodno tome, Elektroprivreda Srbije bi trebalo da razvija pilot projekat u ovom segmentu tokom čijeg rada bi moglo da se analizira kakve benefite time dobija elektroenergetski sistem zemlje. Kada se vodonične tehnologije učine jeftinijim a samim tim i dostupnijim Srbija bi u tom trenutku bila spremna za njenu implementaciju u masovnoj upotrebi – zaključuje naš sagovornik.
