„Srpskiričarska rečorčica” rečnik je dečijeg žargona sa oko 1.500 reči i izraza srpskog detinjeg jezika, prikupljanih više od decenije.
Samo deca znaju kako nastaju reči: odbližiti se (odmaknuti se), krečač– odnosno moler, jačinost to jest snaga, obraduševiti se, jedvačekaloš; koji su to muškarski problemi, čime se bavi prodavačac, muška prodavačica. Ove su reči maštovite, zabavne, logične, fluidne, i pozivaju na razmišljanje, na jezičku igru, poeziju, sličnu onoj Laze Kostića, Kodera ili Vinavera.
Vesna Smiljanić Rangelov više od deset godina sakupljala je ove odrednice, od svoje i mnoge druge dece, i uobličila je prvi Rečnik detinjih reči i izraza „Srpskiričarska rečorčica”, a knjigu je objavio Službeni glasnik. Delo je obogaćeno dečijim crtežima Asije Pokrajac, Andreja i Igora Jovanovića, Bogdana, Vanje, Đorđa i Simeona Rangelova, Bjanke i Marte Nedeljković, Jovana Šušnjića i Nemanje Dankovića.
Na predstavljanju ovog izdanja u „Glasnikovom” Klubu-knjižari i galeriji, Jovana Papan, raniji glavni urednik portala „Detinjarije” i autorka „Glasnikovog” izdanja „Politika za decu” zapazila je da ove navodne dečije jezičke greške predstavljaju pronalaske, otkrića, da je ova knjiga svojersna odbrana dečijeg prava, dok je profesor Učiteljskog fakulteta i književnik dr Vladimir Vukomanović Rastegorac zapazio da deca imaju moć da utiču na svoje najbliže u kreativnom osmišljavanju jezika, da porodice prihvataju njihove kovanice, kao i to da pojedine reči postaju unutrašnje porodične lozinke za internu upotrebu.
„Na preseku životne spontanosti, mišljenja i kreativnosti, neprekidno se pred nama događa višedimenzionalno čudo dečijeg jezika. Baš tamo gde se sve činilo samorazumljivim, na mestu gde smo jezik prestali da primećujemo jer smo toliko navikli na njega, najmlađi govornici smelo objavljuju svežinu drugačije perspektive i bistrijeg pogleda na reči i njihove odnose, istovremeno podsećajući na to da je jezik i dar koji se bivanjem u svetu osvaja, i dar koji se pesnički detinjom percepcijom u govoru stvara. To čudo pokazuje kako poznati oblici mogu, sasvim logično, da poprime drugačija značenja, poznate praznine zadobiju svoje sasvim odgovarajuće punoće – pokazuje, dakle, kako se čitav jedan svet pred nama neprestano rascvetava, iznova rađa i raste: lutka počinje da radi ’na bakterije’, vatrogascu se pridružuje ’vatrogasica’, uz bubamaru leti ’bubamar’, a sve to dok kiša romantično ’jabadabaducka’. U takvom kontekstu, samo od sebe se nameće pitanje: nisu li dečije reči, zapravo, najslikovitiji dokaz za tvrdnju da su granice našeg jezika granice našeg sveta? Ako je tako, onda je jedno neopozivo sigurno – ’Srpskiričarska rečorčica’ pomera granice. I srpskog jezika, i stvaralačke vedrine u njemu”, zapazio je dr Vladimir Vukomanović Rastegorac.
Ovo je i rečnik dečijeg žargona sa oko 1.500 reči i izraza srpskog detinjeg jezika, prikupljanih više od decenije. Kako ističe autorka Vesna Smiljanić Rangelov, „sapisnike” ovog dela prema registru na kraju knjige predstavlja 669 dece, uzrasta od jedne do petnaest godina, odnosno, to su njihovi roditelji i članovi porodice koji su ljubazno beležili „jezičke inovacije i neologizme svojih malih jezičkih genija” na portalu za roditelje i decu „Detinjarije”, a čija je urednica Jovana Papan, s puno razumevanja, ustupila prostor za ovaj poduhvat. Autorka je još zapazila da se u ovaj projekat upustila spontano i da je iz porodičnog spomenara on prerastao u ozbiljno ligvističko istraživanje, pogodno za nadogradnju u novim naučnim radovima.
Crteži kojima je opremljena knjiga, po njenim rečima, sakupljani su iz različitih izvora, iz podruma, vrtićke fascikle, prvačke sveske, iz ljubavnih pisamaca… Vesna Smiljanić Rangelov u predgovoru ovom izdanju svedoči o tome da je pitanje porekla jezika staro koliko i čovek sam, a navodi primere još od Herodota, preko rimskog cara Fridriha Drugog, do Čarlsa Darvina, koji je objavio zabeleške iz govora svoga sina, dok je u 20. veku ovaj manir uzeo maha. Rusko-poljski lingvista Jan Boduen de Kuretene sakupio je zbirku reči svoje dece i on je prvi izneo pretpostavku da se po detinjem govoru može predvideti budućnost jezika. Njegov sledbenik A. N. Gvozdenov preduzeo je važna istraživanja na osnovu dnevnika govora svoga sina.
Najpopularniju teoriju u 20. veku osmislio je Amerikanac Noam Čomski, a univerzalisti, generativisti, nativisti, sledbenici su ove teorije koja kaže da u svakome od nas postoji urođeni mehanizam za usvajanje jezika, a ne da njime ovladavamo kroz iskustvo, kako ističe autorka, ipak naglašavajući da je ovu tvrdnju vremenom korigovao u korist značaja iskustva i značaja analogije, imitacije, ponavljanja u razvoju jezika, sposobnosti deteta da savlada jezik. „Deca stvaraju jezik, ta je činjenivca odavno poznata”, zaključuje autorka, saglasna sa lingvistom i dečijim piscem Kornejem Čukovskim, koji je smatrao da decu krasi kreativnost u jeziku. I ova knjiga govori u prilog tome, beležeći i reči: kasnokasnilac, zgradonačelnik, žedak, vodač, tortač…
