Kućni zatvor je rasteretio zatvore, ali je došlo do „gužve” i po kućama. Za okajavanje krivičnih dela u sopstvenom domu postoji lista čekanja, u prvom redu zbog nedovoljne količine elektronske opreme, ali i zato što nije uvek moguće putem fiksnog telefona proveriti gde je osuđenik.
Srbija je u jednom periodu bila među prvih deset zemalja Evrope po visokoj stopi osuđenika u zatvorima, a sada se ispostavilo da se kazna kućnog zatvora izriče u više od jedne trećine (36 odsto) presuda na kazne do godinu dana, kaže dr Đorđe Đorđević, redovni profesor Kriminalističko-policijskog univerziteta u Beogradu. U okviru savetovanja krivičara na Zlatiboru postavio je pitanje da li kućni zatvor jednako pogađa sve osuđene osobe i da li se njime postiže svrha kažnjavanja.
Naš Krivični zakonik je 2009. godine uveo mogućnost da se, po odluci suda, kazna zatvora izrečena u trajanju do jedne godine izvrši u prostorijama u kojima osuđeni stanuje, „ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo izvršeno može očekivati da će se i na taj način ostvariti svrha kažnjavanja”. Jedini izuzetak u kome se kućno zatvaranje ne može primeniti je u slučaju osude za nasilje u porodici, ako osuđeni živi u domaćinstvu sa oštećenim.
Ako osuđena osoba samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, i to jednom u trajanju više od šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova, onda se ovakav način odsluženja kazne odlukom suda zamenjuje izdržavanjem ostatka sankcije u zavodu za izvršenje kazne zatvora.
Za sve detalje izvršenja kazne kućnog zatvora nadležna je poverenička služba u okviru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde. Osuđeni ima pravo da napušta prostorije u kojima stanuje u trajanju od dva časa dnevno od 13 do 17 časova, a to pravo može mu biti oduzeto ako je zloupotrebljeno.
Zakon o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera taksativno navodi u kojim slučajevima, uz odobrenje direktora uprave, osuđeni može da napusti prostorije u kojima stanuje. Prvi takav slučaj je zbog pružanja nužne medicinske pomoći osuđenom ili članu njegovog porodičnog domaćinstva, ako je za to neophodno napuštanje prostorija. Osuđeni može izaći iz kuće radi odlaska na posao, ako krivično delo za koje je osuđen nije u vezi sa radom, zatim zbog pohađanja nastave tokom redovnog školovanja, odazivanja na poziv državnog organa, odlaska na polaganje ispita, teške, akutne ili hronične bolesti, odlaska na redovne zdravstvene preglede ili stacionarnog lečenja, zbog svog venčanja ili venčanja krvnog srodnika do drugog stepena srodstva, smrti bliskog srodnika, obaveze staranja prema članovima uže porodice predviđene zakonom, u slučaju da tu obavezu ne može da obavlja druga osoba, ali i zbog sezonskih poljoprivrednih radova, ako se osuđeni bavi poljoprivredom kao stalnom delatnošću, kao i drugih naročito opravdanih razloga za koje osuđeni može podneti obrazloženu molbu.
– Imajući u vidu pravo na dvočasovni dnevni izlazak, kao i mogućnost da napušta prostorije u taksativno navedenim situacijama, može se postaviti pitanje u čemu se ovakva kazna zapravo sastoji. Zabrana se, dakle, odnosi na odlaske u šetnju, kod prijatelja, u kafanu, u bioskop (duže od dva sata dnevno ili van određenog vremena), na putovanja, godišnje odmore i slično. Za zaposlenog čoveka, kome je dopušteno da odlazi na posao, ili za učenika ili studenta, kome je dozvoljeno da pohađa nastavu i polaže ispite, mera se svodi na zabranu večernjih izlazaka, dužih aktivnosti preko vikenda i odlaske van grada. Tako posmatrano ova kazna prestaje da liči na ozbiljnu krivičnu sankciju i više asocira na roditeljsko vaspitno kažnjavanje dece i maloletnika – navodi profesor Đorđević.
Kontrola prekoračenja dozvoljenih aktivnosti, čak i uz primenu tehnike elektronskog praćenja, može biti veoma teška i komplikovana i zahteva angažovanje velikog broja ljudi, napominje dr Đorđević. Dodaje da je potpuno nejasno kako se ova kontrola može dosledno i efikasno sprovesti u varijanti izvršenja kazne bez elektronskog praćenja.
Čini se da nije moguće kontrolisati osuđenog koliko je ostao u školi ili na poslu, da li je morao toliko da se zadrži, kojim putem, kojim sredstvima i kojom brzinom se vraćao kući, da li je usput negde svraćao, opravdano ili ne. To pogotovu važi za obavljanje poljoprivrednih radova za koje ne postoji određeno radno vreme.
– Bez obzira na to što se zakonodavac trudio da nađe i nabroji sve slučajeve u kojima bi bilo opravdano dozvoliti osuđenom da napusti mesto stanovanja, u svakodnevnom životu svakako postoji još čitav niz situacija za koje nije jasno da li su osuđenom dopuštene, da li za njih treba da traži dozvolu i da li može da je dobije, kao što su odlasci u banku, poštu, prodavnicu, apoteku, u školu na roditeljski sastanak i čitav niz drugih unapred teško predvidljivih aktivnosti, ako traju duže od dva sata ili se odvijaju van predviđenog vremena između 13 i 17 časova – kaže dr Đorđević.
Zakon je jedino regulisao situaciju ako dođe do potrebe pružanja hitne medicinske pomoći osuđenom ili članu njegovog porodičnog domaćinstva, dozvolivši da u tom slučaju napusti prostorije i bez podnošenja molbe, uz obaveštavanje poverenika u najkraćem mogućem roku.
– To znači da mu napuštanje stana ne bi bilo dozvoljeno u slučaju da mu pomoć zatraži prvi komšija, najbliži rođak koji nije član porodičnog domaćinstva telefonom, prolaznik koji zove u pomoć, kao i u drugim slučajevima nužne pomoći ili krajnje nužde. Problem takođe može da predstavlja i nepostojanje posebnih odredaba o obavezama i ponašanju osuđenog u slučajevima nastupanja vanrednih okolnosti, kao što su zemljotres, poplava, požar ili ekološki akcident – navodi profesor.
Naglašava da ovakvo izvršenje kazne zatvora ipak predstavlja privilegiju za osuđenu osobu, a da najveća dilema postoji kada je reč o pravednosti.
– Kućni zatvor neuporedivo lakše pogađa bogatije – one koji žive u boljim stambenim i drugim uslovima, nego siromašne – one koji imaju loše životne uslove i koji žive sami. Ograničenje slobode kretanja ne pada podjednako teško mladima i starijima, zdravima i bolesnima. Nekog veoma bogatog čoveka, koji živi u luksuznoj kući sa svojom porodicom i brojnom poslugom, kome još dozvolite da se nesmetano bavi svojim poslom, ovakva sankcija gotovo da i ne pogađa. Međutim, osuđenik koji je jako siromašan, bez stalnog posla, koji živi sam u lošim uslovima, veoma teško će podneti ovakvu sankciju, možda i teže nego običan zatvor. Neko će reći da takvima ova sankcija i neće biti izricana i tu onda dolazimo upravo do najspornijeg pitanja – nismo li na ovaj način na mala vrata uveli krivičnu kaznu „za elitu”? Pretpostavka je da zakonodavcu to nije bila namera, ali postoji opasnost da kućno zatvaranje upravo to i postane – objašnjava dr Đorđe Đorđević.
Kao najveći nedostatak kućnog zatvaranja naglašava da u ovakvim slučajevima gotovo da i nema generalne prevencije, jer javno mnjenje ovakvu sankciju doživljava kao veliki ustupak osuđenoj osobi.
Više od 2.000 kućnih osuđenika
Prema podacima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, u toku 2011. realizovano je 70 izvršenja kazne kućnog zatvora, a u toku 2012. oko 140. Ovaj broj je u 2015. porastao na 1.134, a zatim u narednim godinama na 1.858 i 2.012, da bi u 2018. otišao na čak 2.205. Te godine zabeležen je do sada najveći broj osuda na ovu sankciju, a zatim je došlo do stagnacije. U 2020. bilo je 2.113 osuđenih na kućni zatvor.
