Pitoma voćarska sela Malo Orašje i Dubona, udaljena su od Beograda samo pedesetak kilometara. Jedno selo pripada opštini Smederevo, drugo opštini Mladenovac. Sela su blizu, na manje od osam kilometara.
Između njih se smestio Ravni Gaj, na kome se do nedavno nalazio samo spomenik stradalima u Drugom svetskom ratu na kome piše:
„U toku Narodnoslobodilačke borbe na ovoj kosi i okolini, Kosmajski partizanski odred i Druga šumadijska brigada vodili su borbu protiv neprijateljskih snaga i proneli slavu slobode. Herojskom smrću palo je 15 boraca“
Preko 70 godina kasnije, u miru, bez ikakvog razloga jedan jedini neprijatelj je ubio petoricu mladih, a šestoro teško ranio. Mladi iz Malog Orašja ga nisu ni poznavali niti znali da takav neko uopšte postoji.
Nažalost, postoji i nije mu bilo dosta pucanja i smrti, već je produžio dalje ka sledećem selu, ka Duboni, gde je bila druga grupa mladih iz Dubone i iz Malog Orašja. I tamo je, u školskom dvorištu ubio troje i teško ranio još petoro, uglavnom mladih.
Pored starog spomenika bilo je igralište Fudbalskog kluba „Ravni Gaj“. Vesela, vredna i složna omladina Malog Orašja je počela da se okuplja na tom mestu želeći da ga sredi, iščupa korov u koji je urastao prostor oko spomenika i na fudbalskom igralištu. Mladi su voleli fudbal, neki su igrali, neki bili navijači, uglavnom, tu je bilo mesto gde su se svake večeri okupljali.
Za Prvomajski uranak bili su tu skoro svi mladi iz sela, njih oko pedeset.
U noći 4. maja, pored upaljene logorske vatre, bilo ih je oko dvadeset. Svi mladi, devojke i momci iz tog sela, ne sluteći da su tu i na ovoj zemlji, poslednji put zajedno.
Već 5. maja bilo ih je petorica manje. Zauvek manje.
Ubijeni su, ustreljeni iz čista mira, iz besa i bahatosti njima nepoznatog ubice iz susednog sela Dubona.
Petorica ubijenih te noći i šestoro teško povređenih nebrojenim kuršumima kojima ih je nečovek, kao kišom zasipao. Hladnokrvno, okrutno bez imalo duše, bez imalo svesti i kajanja da su to deca, mladi ljudi, devojke i momci iz tog sela koji su se samo družili na tom mestu u susret Đurđevdanu, u čast rođenja deteta u jednoj porodici, u čast mladosti, lepote i života.
Nisu stigli da srede mesto na kome su se skupljali i družili. Te strašne, krvave noći razorilo se nebo, najpre od pucnjeva, a zatim od njihovog vapaja, plača, dozivanja u pomoć koja je kasnila nedopustivo.
Na kraju se zemlja natopila njihovom krvlju i suzama njihovih majki, očeva, braće, sestara…drugova. Jedan od momaka, ostao je na mestu mrtav. Ostalih četvorica su preminuli na putu do bolnice u Smederevu.
Teško ranjeni mladić, pozvao je Službu hitne pomoći i objasnio gde su i da ima mnogo povređenih, verovatno i mrtvih.
Da li je to razumeo taj neko s druge strane žice, a morao je biti zdravstveni radnik kada je hladno objasnio:
„Morate prvo da obavestite policiju!?“.
Kada je neko teško povređen, ranjen…kada umire, lekari su ti koji možda mogu da mu spasu život. Ili da makar daju sve od sebe da to pokušaju.
U svetu za slične situacije postoji jedinstven broj, kojim se istovremeno obaveštava i Hitna služba i policija kako bi se unesrećenima što pre pomoglo.
Ali, mi smo daleko, i sve dalje od tog sveta gde sistemi funkcionišu i gde se tačno zna šta ko i kako treba da radi.
Ovde se, nažalost, to nije znalo. Hitnu pomoć je čak uspeo da pozove i momak koji je posle nekoliko sati izdahnuo jer je izgubio suviše krvi.
Prvi su stigli roditelji, braća, komšije i kolima prevozili svoje najmilije najbrže što su mogli rizikujući da i sami izgube život.
Jedan otac je bio toliko pribran i razuman da je svom sinu pružio prvu pomoć i veštačko disanje.
Tako ga je malo i na kratko povratio dok nije stigao sanitet. Vozila Hitne pomoći prevozila su samo one za koje je na brzinu i grubom orijentacijom procenjeno da imaju šanse…da za njih postoji nada.
Na kraju su svi roditelji, sve majke, očevi, braća i sestre do ranih jutarnjih sati sleđeni od bola i straha, čekali da im se neko obrati, da im izjavi saučešće i zvanično saopšti imena preminulih mladića.
Šestoro teško povređenih su dobili šansu da se dugo i teško, mesecima leče i oporavljaju sa teškim i neizvesnim ishodom. Petar Marinković, divan i od svih voljen Peca, izdržao je još čitavih 50 dana, a onda je i on otputovao zauvek da se pridruži svojim drugarima.
Možda tamo negde gore igraju svoje nebeske utakmice, pobeđuju na turnirima, igraju folklor kao što ih je Peca učio.
Nekoliko meseci kasnije, to mesto, Ravni Gaj izgleda potpuno drugačije. Slučajni prolaznik koji ne zna šta se dogodilo, nikada ne bi ni pomislio da je to ono isto mesto, zapušteno i zaraslo u korov, ali prepuno života i radosti. Mesto gde se čuo mladalački smeh, gde se orila muzika, gde se budio život, gde su se rađale ljubavi.
Nekoliko meseci kasnije, neki drugi ljudi, stariji i ozbiljni, sa tužnim licima i pogurenim ramenima, uredili su to mesto i napravili mali Spomen park za sećanje na ubijenu decu i omladinu. Sredili su mesto gde njihovi najmiliji mogu da zastanu, zapale sveće, odaju poštu, isplaču se, polože cveće na mesto gde su ti mladi ljudi poslednji put sedeli, pevali, smejali se… Mesto gde mogu da se osame na novim, lepo uređenim klupama, u sređenom, popločanom dvorištu koje je sada ograđeno, gde je posađena trava, postavljena česma i zasađeni čempresi.
Ukupno šest.
Za svakog mladog, stasitog, zdravog i jedrog momka po jedan prkosni čempres koji se uzdiže ka nebu.
Podignut je zajednički spomenik za svu šestoricu ubijenih. Postavljene su njihove fotografije, uklesana njihova imena i godine rođenja. Od najstarijeg do najmlađeg.
Petar Mitrović, Nemanja Stevanović, Lazar Milovanović, Marko Mitrović, Aleksandar Milovanović, Nikola Milić
Svi su sada tu, na jednom mestu, u selu gde su rođeni, gde su rasli, gde su se družili i gde su zajedno ustreljeni.
I sada su zajedno, zauvek udruženi, zauvek mladi zaustavljeni u proleću, dan uoči Đurđevdana, koji će u Srbiji ostati zapamćen kao najcrnji, najstrašniji i najbolniji od svih koji su ikada bili.
Prvi venac postavljen ispred spomenika, bio je onaj koji su dan ranije doneli roditelji dece koja su streljana u školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu.
Na spomeniku na Ravnom Gaju uklesani su stihovi:
Hteli smo slaviti Đurđevdan sveti,
Cvetalo cveće, pletu se venci,
Ali mladost je naša otišla tada,
Četvrtog maja, tuga zavlada.
Ostale su slike i sećanja samo,
Na jedno društvo, veselo i mlado.
Na jednog Petra, Nemanju, Marka,
Na jednog Lazara, Nikolu i Aleksandra.
Bog uzima najbolje za carstvo,
Zemaljsko je njima bilo malo,
Znali su šta znači drugarstvo,
I srce im nikad nije stalo,
Jer kucaće zauvek u nama,
Odzvanjaće njihov glas za nama.
Malo Orašje, Ravni Gaj,
Postalo je sada naš mali raj.
Sa željom da lica najvoljenijih zauvek ostanu upamćena, meštani su inicirali da se oslikaju murali sa njihovim likovima. U Malom Orašju, sa zida Doma kulture, smeše se Nikola, Aleksandar, Marko, Lazar, Nemanja i Petar.
Ispod njihovog murala velikim, kitnjastim slovima ispisana je poruka: Živite.
Na zidu osnovne škole u Duboni, naslikan je mural sa likovima Kristine, Milana i Dalibora, a nedavno je postavljena i mermerna ploča sa njihovim imenima i likovima, kao i stihovima koje im je posvetila Daliborova sestra Suzana.
Školski drugovi iz tehničke škole u Mladenovcu, koju je završio i Dalibor Todorović, naslikali su mural sa Dačinim likom na zidu škole.
Za porodice nastradalih život je stao tog 4. maja.
Prošlo je više od šest meseci a bol i patnja umesto da se ublažavaju, da postanu podnošljiviji, iz dana u dan postaju sve teži i strašniji. Jer se istina i pravda još ne naziru, a gotovo svaki dan se dešava nešto, da ih tako ranjene još više povredi.
Ili se ne dešava ništa, a moralo bi, pa se zato osećaju očajno, ogorčeno, zapostavljeno i zaboravljeno od vlasti države i nadležnih institucija.
Nemoćni su da promene istinu, ali nalaze snagu da se bore.
Spomen park i mural u Malom Orašju, spomen ploča i mural u Duboni, kao i mural na zidu škole u Mladenovcu, bude bolna sećanja na ubijenu mladost, ali istovremeno podsećaju, opominju i čuvaju od zaborava.
