Dok nisam pozvan u vojsku, mislio sam da je iza moje Gornje Gorevnice kraj sveta. Retko sam odlazio u Čačak iako je blizu, jedva desetak kilometara od sela. Ali čudna je čovekova sudbina: ja koji se nisam odvajao od kuće i sela zaputiću se uskoro, protiv svoje volje, na daleke pute i velika iskušenja i patnje.
Bogosave Ćirkoviću, govorim sebi, čuvaj svaki dinar, zlu ne trebalo. Od kuće si poneo 32 dinara, to ti može trajati dugo. U Vučitrnu je bilo zborno mesto: tu smo primili puške i počela je obuka. Ali tek nekoliko dana, pa smo krenuli dalje: Priština, Prizren… Samo idemo. Niko ne govori kuda, niko se ne usuđuje da pita; nama, regrutima, ništa nije jasno. I, tako do Drima. Na mostu duga kolona vojnika. Artiljerci isprežu konje i otiskuju topove u reku. Bože, šta ja to gledam, šta se zbiva, da li mi to sahranjujemo državu…
Ide se samo, posustaje, gazi, umire kraj puta, hladno je, snegovi, vrleti. Obnevideo sam od gladi. Odavno nisam imao ni dinara, čini mi se da sam trošio preko mere i da nisam čuvao za ove crne dane. Za parče hleba prodao sam u jednom selu šatorsko krilo, u sledećem sam dao ćebe za hleb, pa onda pojas za tanjir projinog brašna.
U jednom mestu video sam nešto krupno, rumeno na granama. Rekoše nam: pomorandže i limunovi. Idemo za Valonu. Ko ne može dalje, vele, neka izađe iz stroja, i tu se nabra pedesetak vojnika. Bilo je tu i mlađih i trećepozivaca i nas regruta. Prenoćili smo u jednoj džamiji, sutradan u manastiru gde smo ostali nekoliko dana. Opet smo negde išli pa smo se ukrcali na italijanski brod. Posle nas je preuzeo francuski i opet smo plovili. Nigde obale, nigde kraja moru. Iznemogao, bolestan, slomljen, nisam mogao da shvatim šta se zbiva. Ostali su mi samo koža i kosti. Kasnije sam saznao da su se neki vojnici s tog broda iskrcali na Krf, a mi smo produžili za Vido. Dobili smo neke kartone, smestili su nas u šatore, to je bila bolnica. Posle tri nedelje počeo sam da se oporavljam, pa su me premestili u drugi šator.
Tada sam video nešto što ću do kraja života nositi kao strašnu uspomenu: vojnici su svakog dana umirali, a ja sam gledao kako ih mrtve bacaju u jednu barku i nekuda plove. Ta slika često se ponavljala i, kad god sam čuo da more zapljuskuje, zaklanjao sam oči rukama da ne gledam tu strašnu sliku. Oni koji su se izvukli iz zagrljaja smrti, nazvali su ovo mesto Plava grobnica.
Ne znam koliko sam već bio na Vidu kad je doplovio jedan francuski brod i doneo nam odeću. Staru smo skinuli sa sebe i bacili u vatru, lomača je bila ogromna. U tom plamenu i vaške su sagorele, i onaj smrad i trulež ljudskog mesa. Ukrcali su nas na brod. Sunce izlazi iz vode, ulazi u vodu. Ne znam koliko samo putovali ali rekoše nam da se grad zove Bizerta. Tek kad sam se našao na čvrstom tlu, na vrelom suncu, pošto sam osetio mišiće i uvideo da mi se vraća snaga, rekao sam šapatom: zbogom, Plava grobnico.
Čitav mesec smo se oporavljali i dobro hranili. Izlazili smo u grad i moglo se reći da nam je bilo lepo, počeli smo da zaboravljamo muke kroz koje smo prošli. Dobro smo se oporavili i odatle krenuli u Solun.
Već sutradan dobili smo oružje i kad smo stigli, uputili su nas na front. Našao sam se u Šumadijskoj diviziji i tu sreo Sretena Čolića iz Vranića, sela do moje Gorevnice. Pričao sam mu šta sam sve preživeo, ali i on je bio svedok i učesnik u stradanjima.
Bio sam na Veterniku i tu doživeo vatreno krštenje. Raniše me, ali sam posle dvadeset dana izlečen pa se ponovo obreh na frontu. U međuvremenu, moja jedinica se našla na Kajmakčalanu, bili smo dopuna Drinskoj diviziji.
Zaustavili su nas na bugarskoj granici, dalje nam nisu dali saveznici. U vojsci sam ostao sve do 10. februara 1920. godine i osam dana putovao od Debra do Čačka. Posle četiri i po godine bio sam u svojoj kući…
Ovo je deo ratnih uspomena Bogosava Ćirkovića sačuvanih tako što ih je, mnogo godina kasnije, diktirao u pero svom unuku.
