Strani radnici u Srbiju uglavnom dolaze iz Azije, mahom iz Ruske Federacije, potom Kine, Turske, Indije i Nepala, i najviše su angažovani u građevinarstvu. Stručnjaci pojašnjavaju da je razlog njihovog dolaska manjak domaće radne snage, ali i to što ovde mogu da zarade više nego u svojoj zemlji. Samo u prošloj godini država je „uvezla” više od 50.000 stranih radnika. Ipak, iako je u građevinskoj industriji zaposleno oko 170.000 radnika, to očito nije dovoljno jer Srbiji i dalje najviše nedostaju građevinci svih stručnih sprema, a naročito oni sa niskom, tipa tesari, zidari, armirači, pomoćni radnici…
U budućnosti se očekuje sve veći deficit iskusnih kvalifikovanih radnika, pre svega zbog loše starosne strukture. Na to je nedavno upozorio i Goran Vesić, ministar građevinarstva, kada je kazao da se očekuje veliki broj infrastrukturnih projekata, što znači da će Srbiji biti potreban veliki broj radnika, to jest da će država morati da uvozi radnu snagu. Ministar je podsetio i da Srbija samo u građevinarstvu ima oko trećinu strane radne snage.
U Udruženju za građevinsku industriju pri Privrednoj komori Srbije podsećaju da je nedostatak kvalifikovane radne snage u građevinskoj industriji konstantan više godina unazad. Ivana Vuletić, sekretar udruženja, podseća da je, uprkos statističkim pokazateljima koji iz godine u godinu beleže porast prosečne zarade u građevinarstvu, smanjen broj zainteresovanih za upis u građevinske škole.
– S obzirom na investicioni ciklus koji je najavljen i brojne infrastrukturne objekte koji treba da budu izgrađeni u narednom periodu, očekuje se i otvaranje novih radnih mesta u građevini. Nedavno usvojen Zakon o zapošljavanju stranaca trebalo bi da olakša zapošljavanje inostranih radnika s obzirom na to da je predviđeno da se čitava procedura prijave radnika sprovodi onlajn, čime će se postupak zapošljavanja i pribavljanja radnih dozvola znatno ubrzati.
Nadamo se da će i najavljena liberalizacija tržišta rada u okviru inicijative „Otvoreni Balkan” otvoriti mogućnosti za lakše upošljavanje nedostajuće radne snage u građevinarstvu – ističe Vuletićeva, podsećajući da renomirane svetske konsultantske kuće, u svojim osvrtima na građevinsku industriju u 2024, navode da nedostatak radne snage usled manjka kvalifikovanih radnika i nefleksibilnog tržišta rada predstavlja umereni rizik za nesmetani rast građevinske industrije u srednjoročnoj budućnosti u Evropi.
Da li našoj zemlji „preti” masovna navala stranih radnika?
Ljubomir Madžar, profesor Ekonomskog fakulteta u penziji, smatra da Srbija ne bi zapošljavala strance da joj oni nisu potrebni, budući da domaći radnici ne mogu da zadovolje potrebe ovdašnjeg tržišta rada.
– Radnici se sele i zapošljavaju u drugim državama, i to je rezultat institucionalnih promena koje omogućuju veću mobilnost. Dok je bila „gvozdena zavesa” nije se moglo preći na drugu stranu. Sada je svet liberalniji, nema toga, i veća je mobilnost radne snage, pa je prirodno da radnici idu tamo gde će više zaraditi. To je važno sa stanovišta svetske privrede, jer nije dobro da neki radnik u nekoj nerazvijenoj zemlji proizvodi vrednost od 100 jedinica, a u drugoj razvijenijoj, emancipovanijoj zemlji stvara vrednost od 200 jedinica – ističe prof. Madžar.
Da kvalifikovani radnici, ali i oni nekvalifikovani, odlaze u druge zemlje da rade jer su tamo bolje plaćeni, potvrđuje i ekonomista Milan R. Kovačević.
– Naš problem je što nemamo prirodni priraštaj stanovništva, pa će nam zato na duže vreme biti potreban uvoz radne snage. A oni strani radnici koji dolaze ovde dolaze odande gde su manje plaćeni. Zbog toga smatram i da „Otvoreni Balkan” neće uroditi plodom jer će i Albanci i Makedonci radije otići na zapad nego kod nas, jer i oni tamo mogu više da zarade – navodi Kovačević.
Problem zarada jeste veliki, dodaje on, i to je jedan od razloga što radnici odlaze iz zemlje, ali ipak, te plate se ne mogu povećati više od onoga što privreda može da podnese.
– Ako postoji pritisak u tom pogledu, onda će na kraju naši poslodavci tražiti radije radnike iz Bangladeša da im rade nego nekog domaćeg. Ipak, nije rešenje samo u uvozu radnika. Nama je više nego potrebna nekakva institucija koja bi pravila planove unapred. Srbija trenutno nema dovoljno isplanirano i usklađeno obrazovanje sa potrebama tržišta rada – objašnjava Milan R. Kovačević.
