Radnici u Srbiji već godinama unazad nalaze se u vrhu liste po broju radnih sati na nedeljnom nivou u Evropi, pokazali su podaci Evrostata, a sagovornici Danasa smatraju da se iz većeg broja radnih sati crpi veća produktivnost.
Prema poslednjem izveštaju, gde su izneseni podaci za poslednji kvartal 2022. godine, Srbija je u proseku imala 42,1 radni sat nedeljno, što je 6,4 sata više od proseka zemalja članica Evropske unije (EU).
Flourish logoA Flourish chart
U zemljama EU nije se radilo duže od 40 sati nedeljno, a najbliže tome bila je Grčka sa 39,4 sata nedeljno.
Dok se u najrazvijenijim zemljama uveliko priča, a u nekima i primenjuje, smanjenje radnih sati, pa čak i radnih dana, u Srbiji se radi više od zakonski dozvoljenih 40 sati na nedeljnom nivou.
Kako je Danas ranije pisao, poslodavci u Srbiji veoma često zloupotrebljavaju instituciju takozvane preraspodele radnog vremena kako bi izbegli da zaposlenima plaćaju prekovremeni rad iako ih obavezuju da rade 10 ili 12 sati dnevno.
Zbog toga je, kako smatra stručna javnost, potrebno izmeniti aktuelna zakonska rešenja u tom segmentu.
I sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić u više navrata je podsticao veći broj radnih sati, tako što je ukazivao da se ne radi dovoljno i da treba više da se radi.
On je, takođe, naglasio da je izričito protiv zabrane rada nedeljom.
„Mi moramo da razumemo da svi moraju da se angažuju da rade i vikendom, a ne da dolaze da pitaju da radimo četiri dana nedeljno ili da nedelja bude neradna“, govorio je ranije Vučić.
Naučni saradnik Instituta za radno pravo Mario Reljanović kaže za Danas da ovo nije novina i da je Srbija, prema istraživanjima Eurostata, godinama unazad prva, ili među prvima, kada je reč o dužini radne nedelje.
„Takvo stanje direktna je posledica kvaliteta radnih mesta, odnosno poslova, koji dominiraju u privredi Srbije. U pitanju su poslovi u proizvodnji, sa niskom produktivnošću i niskom zaradom, kao i poslovi u uslugama (trgovini). Iz ugla poslodavca prekovremeni rad radnika u Srbiji je jeftin, a često se ni ne plaća, zakonito kroz preraspodelu radnog vremena ili nezakonito kroz lažne evidencije o prekovremenim radnim satima“, ukazuje Reljanović.
On objašnjava da radnici pristaju na ovakav tretman jer im je prekovremeni rad jedan od načina dodatne zarade.
„Kada neko kroz 40-časovno radno vreme sebi ne može da obezbedi dostojanstvenu zaradu dovoljnu za život, prihvata i razne modele dodatne zarade kroz rad praznicima i neradnim danima, prekovremeni rad, i slično. Ograničeno radno vreme, međutim, nije proizvod nečije arbitrarnosti, ono je odabrano kao realan limit izdržljivosti radnika. Kada radnik radi prekovremeno, naročito kada se to često ponavlja, gubi ne samo na produktivnosti i kvalitetu rada, već i na koncentraciji i može doći do povreda na radu ili drugih zdravstvenih tegoba, kao što smo već imali prilike da vidimo“, navodi Reljanović.
On ističe da bi dve osnovne stvari trebalo da se promene.
„Prvo je bolja kontrola prekovremenog rada, sankcionisanje nesavesnih poslodavaca. Drugo je značajno uvećanje minimalne cene rada, kao i drugačije regulisanje cene rada tako da svaki radnik može da obezbedi kroz redovan rad dovoljno sredstava za život. Nakon toga bi mogli ići normativni koraci, kao što su drastično poskupljenje prekovremenog rada, rada neradnim danima i rada nedeljom, kao i postepeno smanjivanje maksimalnog trajanja radnog vremena“, kaže naš sagovornik.
Docentkinja na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Sonja Avlijaš kaže za Danas da taj prosek radnih sati u znatnoj meri podižu niskokvalifikovani radnici.
Ona objašnjava da je u Srbiji produktivnost u proizvodnji više zasnovana na satima rada nego na znanjima i tehnologijama, što je, kako dodaje, u skladu sa razvojnim modelom koji je zasnovan na jeftinoj radnoj snazi.
„To ukazuje da nam proizvodnja nije toliko sofisticirana, u smislu znanja i tehnologija, već se bazira na jeftinoj radnoj snazi“, objašnjava Avlijaš.
Ona, takođe, smatra da razlika u radnim satima nije tolika, koliko se na prvi pogled čini kada se vidi statistika.
„Mora da se uzme u obzir da u Zapadnoj Evropi mnogo više ljudi radi skraćeno radno vreme, naročito žene. Ako se pogleda statistika samo za radnike koji rade puno radno vreme, razlika je manja“, navodi naša sagovornica.
Avlijaš ukazuje i da u Srbiji zakonsko regulisanje prekovremenog rada nije idealno što preduzeća koriste za upošljavanje radnika preko 40 propisanih sati nedeljno.
Ona kao primer navodi to da „u Francuskoj jednostavno ne smete da kontaktirate radnike van radnog vremena“.
