Osvanulo je prvu jutro u Manili bez košarke u poslednjih 10 dana. Trebalo je da krenemo u organizovani obilazak znamenitosti prestonice Filipina. Da vidimo još nešto osim tmurnih oblaka, dece koja prose i kupaju se u barama, beskućnika koji spavaju u pešačkim nadzemnim prolazima, džipnija, motora i rikši koje voze slalom između zaglavljenih automobila. Ipak, videli smo najuticajniju znamenitost Manile – kišu. Nema ništa od obilaska, možda u četvrtak. Tad možda neće padati, a gotovo sigurno hoće.
Daleko je četvrtak, do tada se može obaviti mnogo toga, kao recimo ulazak u polufinale Svetskog prvenstva u košarci.
Ponedeljak je poslužio ekipama da se sa Okinave i Džakarte prebace do Manile za samu završnicu takmičenja. Takođe, oni koji su bili oko Aranete trebalo je da dođu do MOA arene, gde se igraju četvrtfinala. Kažu da ima onih koji su brže stigli iz Džakarte. Prvi put sam bio na treningu Slovenije. Jasno mi je zašto su tako uspešni. Oni su toliko dobri drugari da sam sve vreme očekivao da raspale roštilj nasred parketa. Luka Dončić lično stoji pod košem i dodaje lopte saigračima koji šutiraju trojke. On je na naslovnoj strani video igrica u Americi, a Jakob Čebašek igra u Rumuniji.
Kasnije su se takmičili u slobodnim bacanjima o tablu i trojkama sa pola terena. Čebašek je oba puta pobedio. Lopte dodaje i Marko Milić, legenda slovenačke košarke, čovek koji je prvi preskakao kola na takmičenjima u zakucavanju. Tu je i Saša Dončić na poziciji oca, da upotpuni porodičnu atmosferu. Pratio je ekipu i u Japanu. Stvarno je lako navijati za ovu družinu. Da li će moći nešto protiv snažnih Kanađana, videćemo, ali Slovenci čak iako razmišljaju o njima dva dana uoči duela, to rade sa širokim osmesima na licu.
Kasnije sam sa kolegom Urbonasom iz Litvanije pričao o tome šta bi moglo da odluči najneizvesnije četvrtfinale. Priča je varirala od duela Milutinov – Valančiunas do toga koji litvanski igrač voli najviše da popije. To je čak znao da bude hroničan problem nacionalnog tima na velikim takmičenjima ali ne i ovde. Vrlo su fokusirani. Poštuju nas Litvanci svakako. Utisak je da igraju bolje nego što su sami očekivali. Ubacuju trojke kao nekad iako nemaju velike šutere u ekipi. Amerikanci su igrali odbranu „pusti ga, ne zna“ pa su primili devet trojki zaredom na startu meča. Vezano sa finišom utakmice sa Grčkom, Litvanija je vezala seriju 21/24 u šutu za tri poena. Na turniru su na 46 odsto, dok su u pripremama šutirali 33 odsto. Njima nedostaje možda čak i više igrača nego nama, ali su trenutno prepuni samopouzdanja. Kako i da ne budu, u igri spuštenog garda ubacili su više poena od Ameikanaca.
Na našem treningu se ne oseća miris roštilja, eventualno se sporadično zadimi mrežica. Otišli smo iz Aranete, dvorane koju nikada nećemo zaboraviti, a naročito Boriša Simanić. Na njega misle, o njemu pričaju, za njega će igrati. Ne može atmosfera da bude ležerna, ali ako ćemo pošteno, nije bila ni pre tog nesrećnog slučaja. Igrači Srbije su vrlo ozbiljni, pojedini možda čak i previše. Mi smo valjda navikli da momci u plavom pričaju viceve i levom rukom u prolazu postižu koševe a desnom podižu pehar, ali toga više nema. I ne mora da bude. Doduše, sećanja sve više blede. Svašta se u košarci promenilo, pa i to.
Možda ima veze i sa potrošnjom, sa velikim brojem utakmica, sa velikim brojem intervjua, mnoge priče su ispričane. Ali na ovom treningu je bilo preko 40 novinara. Toliko ih nije bilo ni kod Amerikanaca u njihovoj privatnoj hali. Ovde kod nas se pričalo bar na tri jezika. Propovedali smo košarku svuda i svima. I dalje žele da čuju šta imamo da kažemo. Kao što reče selektor na jednom od tajm auta: „Nemojte da se brukamo“.
Znaju se naši momci dobro. Osim Nikole Jovića svi su igrali za Zvezdu ili Partizan. Ili su bili najveći rivali ili veliki prijatelji. Ili oboje. Ima onih koji su prošli svašta i onih koje to čeka, ali bi bilo dobro da za većinu ovo bude utakmica karijere. Pa onda u petak još jedna. Pa ako nije previše da tražimo jednu takvu i u nedelju.
U utorak ujutro kad se Srbija bude probudila razmišljaće kako da pauza za doručak bude u 10.45. Tražiće i repete jer treba jesti bar dva sata. U utorak ujutro kad se Manila bude probudila pokušaće da zaboravi na sve ružno što se dogodilo. Da momci razmišljaju samo o Litvaniji. Da vrate sebi osmeh na lice. Dali su vreme, talenat, krv, znoj, možda poneku suzu i organ. Vreme je da nešto za sebe i uzmu. Za početak kartu za Pariz.
’Ajde, bre!
