U cilju promocije naše zemlje u medijima učinjeno je, i čini se mnogo pogotovu u vidu promovisanja kulture ruralnih krajeva, predela koji imaju veliki turistički potencijal, bilo da su u pitanju planine, jezera i/ili reke, gde je pre svega akcenat na tursitičkom potencijalu tih krajeva, međutim u analizi projekta utvrđeno je da naši kulturni sadržaji u medijima oskudevaju u promociju ulica kulturnog nasleđa kojima treba da se ponosimo.
Svako od nas kada krene ulicom nosi neko sećanje na mladost, na ljubavi, na pesmu ili priču koju je čuo, a retko kad zastanemo da pogledamo oko sebe, još ređe da pogledamo gore, prema krovovima, ornamentima, vrlo često u žurbi samo osetimo osećaj koji nas podseti na nešto i to sebi objasnimo kao efekat „deja vu“, a ako makar malo stanemo i oslušnemo shvatićemo da kulturno nasleđe tih ulica jeste i naše nasleđe i da ulica nije priča, već knjiga pripovetki, od kojih neke znaju svi, neke samo mi. U tome tajna i čar ulica koje čuvaju i pričaju priče.
Zašto baš ulice?
Ulice su muzeji na otvorenom koje stvaraju dve stvari, jedno kriju, a drugo otkrivaju. Ono što se krije su priče o legendama, a otkriva se arhitektura pred našim pogledima, od stopala do krovova, ima mnogo toga što treba ispričati, predstaviti, objasniti. Baš o ulicama su pisali naši pesnici, pisci, rađale se glumačke legende i postoje priče koje treba budu ispričane jer će biti zaboravljene.
Da bismo više cenili sebe potrebno je opsežnije podsećanje na ono što imamo.
Proglašenje Novog Sada kao Evropske prestonice kulture u 2022. godini može biti prava prilika za to, ali samo ukoliko pitanje promovisanja kulturnog nasleđa ulica gradova Srbije u medijima dobije adekvatan tretman.
To nisu koraci od hiljadu milja, ali ono što je učinjeno Srbiji pre 20 godina pa na dalje kada smo pozicionirani marketinški kao zemlja festivala piva i vašara, te odličnog mesta za noćni provod, nije kultura, a ponajmanje nije reprezntativno.
Mi nismo zemlja vašara i opijanja jer svaka ulica naše zemlje ima toliko duše da čitava pesma može biti jedan korak po kaldrmi, a arhitekura istih tih ulica, jeste i treba da bude naš ponos.
Ukoliko tako počnemo da predstavljamo našu zemlju, onda ćemo od „ulica noćnih klubova“ izaći i na svetlo dana, a na svetlu imamo mnogo toga da pokažemo, nema razloga za stid. Naprotiv, stid je ono što se promovisalo do sad kao deo popularne kulture.
Rešenje postoji, pokazala su iskustva drugih zemalja ukoliko su medijski sadržaji o kulturnim dešavanjima oblikovani tako da umesto puke reklame daju informacije, da proizvode širu sliku van evropske prestonice kulture na sve ostalo što zemlja domaćin ima da ponudi i ako tu ponudu ponosno ističu preko sadržaja kulture i kulturnog nasleđa u medijima, brišući na taj način veze sa pogrešnim brendiranjem naših gradova i zemlje „kao zemlje greha, noćnog provoda i splavova“ jer ako je to ono što ćemo nuditi kao okvir rama u kojoj je slika grada domaćina evropske prestonice kulture, onda kolektivni ponos treba nazvati kolektivnim stidom.
Problem je dakle, sadržaj i to sadržaj koji je ispričan tako da zadrži pažnju gledalaca, podstakne na razmišljanje, a zatim i na akciju, tj. posetu određenom mestu. To je jedini put i način kako kultura može preko medija postati inkubator održivog razvoja.
Od kulture se zaista može živeti, ukoliko se pravilno generišu njene vrednosti, a zatim te vrednosti spoje sa sektorom turizma, ekonomije i urbanog i ruralnog razvoja.
I drugo, to što mi znamo šta imamo, ne znači da i drugi znaju, a prvo moramo postaviti pitanje da li mi znamo čime raspolažemo u godini kada Novi Sad ima priliku da pomogne i sebi i drugima, na način kako je to Krakov uradio za Poljsku, La Valeta za Maltu i mnogi drugi gradovi koji su bili nosioci titule „Evropske prestonice kulture“.
