Svet koji nam nudi priča filma „Sveta obitelj” Vlatke Vorkapić („Sonja i bik”) prepun je upečatljivih i karakternih likova, a sam scenario nastao iz pera Slavice Šnur i Vorkapićeve oslikava sjajno skrojeni narativni tok u okviru neočekivanih i mogućih zaokreta koji na trenutke gledaoce ostavljaju bez daha.
Upravo je ovako žiri beogradskog 52. Festa zimus obrazložio nagradu za najbolji scenario koju su osvojile ove dve dame. Zasluženo i pravedno. Sada je „Sveta obitelj” Vorkapićeve pred očima drugog i drugačijeg žirija. Onog koji odlučuje o nagradi „Zlatna arena” za najbolji film u glavnom takmičarskom programu filmova većinski hrvatske produkcije. Priča ovog filma je uzbudljiva, razumljiva i univerzalno prepoznatljiva. Reč je zapravo o fino ispisanoj, dobro glumljenoj i vrhunski likovno uobličenoj studiji mentaliteta i karaktera žitelja slavonskih sela, patrijarhalnih načela, duboko skrivenih porodičnih tajni i mnogo čega drugog što povremeno asocira čak i na književni opus Bore Stankovića.
Glavni junak je bogati gazda Marko u tumačenju našeg glumca Nikole Đurička. On je na prvi pogled neka vrsta pravednog patrijarha, ali će se utisak o njemu postepeno menjati. Gazda Marko i njegova, takođe bogata, supruga Ana (Anita Matić Delić) kriju veoma neugodnu tajnu o sinu jedincu Ivi, za koju zna samo partijski predstavnik i vlasnik seoske prodavnice Milan čija je supruga Jevrejka jedini urbani lik u selu i jedina žena sa emancipovanim pogledom na muško-ženske odnose. U takvo okruženje stiže i mlada bosanska nadničarka Jana koja će zapasti za oko gazda Marku, a ona je zagledana u sina Ivu. I tu filmska autorka uvlači gledaoce u koloplet složenih i tajnovitih porodičnih odnosa koji će nadničarku Janu uhvatiti u zamke laži, mračnih požuda, devijantne pobožnosti i okova tradicionalizma. Jana je odabrana da bude samo kockica koja bi upotpunila portretski mozaik te grozomorne porodice što je na silu gradila taj svoj oreol „svete obitelji”. Film Vorkapićeve zahvaljujući samoj priči, scenografiji, kostimima i sveukupnoj vizuelnoj estetici ostavlja na gledaoce dubok utisak. Gromki aplauz u Areni bio je zaslužen.
Pred pulsku publiku stigao je i novi film Kristijana Milića, autora poznatog po filmovima „Živi i mrtvi”, „Broj 55”, „Mrtve ribe”. Milić ni u „Božjem gnevu” (takođe nastalom prema romanu i scenariju Josipa Mlakića) ne odustaje od ratne tematike i uniformisanih junaka – hrvatskih branitelja. Sada su ti junaci pripadnici HVO, negde u srednjoj Bosni krajem 1993. godine, koji drže svoje položaje i vrše akcije postavljanja mina.
Glavni junak Ilija krenuće u lični osvetnički pohod posle pogibije mlađeg brata Gorana daleko iza neprijateljskih linija a usled krajnje misterioznih okolnosti što jasno ukazuju na to da su meci stigli od strane saboraca. Goran je žrtvovan zajedno sa osmoricom drugih vojnika u akciji koja nije bila zvanična i za koju su bili dobro plaćeni. Iliju će istražiteljski i osvetnički pohod odvesti čak do Zagreba i ljudi na najvišim položajima, do istine i onog krvavog znaka „U” pod kojim su ostali toliki stradalnici tokom Drugog svetskog rata pa i tokom sukoba devedesetih godina prošlog veka. To „U” je u Hrvatskoj i danas živo. Pritajeno, ali živo. Kristijan Milić u svom „Božjem gnevu” pokazuje razočarenje u jednu ideologiju u čije ime su žrtvovani i sopstveni ljudi. Dve trećine filma on vodi kao uzbudljivi ratno-kriminalistički triler izvrsne atmosfere i fotografije. Od trenutka kada svog junaka odvede do Zagreba film značajno padne, pa čak postaje i nedovoljno jasan. Došlo je vreme da Kristijan Milić bar malo iskoči iz uobičajene tematske kože i žanra ratnog filma. Volela bih da ga konačno vidim kao autora kakvog urbanog savremenog krimića, pa i neke romanse, zašto da ne…
