Državna revizorska institucija (DRI) nedavno je saopštila da više od trećine raspoloživog državnog poljoprivrednog zemljišta u Srbiji ostaje neobrađeno. Ovo je jedno od zapažanja koje je i najviše odjeknulo u široj javnosti, u okviru prezentovanog izveštaja „Efikasnost korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini”. U Upravi za poljoprivredno zemljište ne osporavaju podatke DRI da se otprilike trećina državnog zemljišta ne obrađuje. Međutim, kako je za „Politiku” rekao Branko Lakić, direktor Uprave za poljoprivredno zemljište, treba najpre raščlaniti njegovu strukturu da bi se ovo pitanje bolje razumelo. Kako kaže, po zakonu postoje obradivo poljoprivredno zemljište koje čine – njive, voćnjaci, vinogradi, vrtovi i livade. Ali i neobradivo zemljište, odnosno: pašnjaci, trstici i močvare. Takvo zemljište, po propisima, jeste zemljište koje se ne obrađuje i služi isključivo za ispašu stoke. Sankcije za one koji to čine su novčana kazna od milion dinara i stavljanje gazdinstva u pasivan status.
Prema podacima ove uprave, trenutno 30 odsto ukupnog državnog poljoprivrednog zemljišta zaista nije u zakupu. Ali, od tih 119.224 hektara udeo pašnjaka, koji su po definiciji neobradivo zemljište, jeste 55 odsto, dok livade čine 15 procenata. Ostatak, naglašava naš sagovornik, odnosno manje od 30 odsto, jesu njive, i to dominantno lošeg kvaliteta.
– U Vojvodini, jer se u javnosti pod pojmom državnog zemljišta uglavnom smatraju vojvođanske oranice, u zakupu nije svega 15 odsto. Ali samo pet procenata su njive, i to lošeg kvaliteta ili one koje se nalaze u zaštićenim područjima – kaže Lakić.
Prema njegovim rečima, ono zemljište koje je van zakupa većinski čine pašnjačke površine. I to najviše u brdsko-planinskim predelima istočne, južne i jugozapadne Srbije kao i pašnjaci u Vojvodini. Osim toga, 25.000 hektara državnog poljoprivrednog zemljišta nalazi se u zoni zaštićenog područja gde postoji režim ograničenog korišćenja, kako državnog, tako i privatnog. Gde ono uglavnom može da se koristi za ispašu stoke. Kao primer navodi pet opština i gradova u Srbiji gde 25.000 hektara zemljišta nije dato u zakup. To su Pirot sa 7.500 hektara, Dimitrovgrad 5.200, Bosilegrad sa 4.800, Knjaževac 4.000 i Zaječar sa 3.200 hektara. Zajedno s Tutinom, Pazarom i Sjenicom, područjem Pešterske visoravni, gde Srbija u vlasništvu ima još gotovo 6.500 hektara, to je ukupno više od 30.000 hektara državne zemlje koja nije u zakupu, ali isključivo pašnjaka, jer obradive zemlje gotovo da nema.
– Nudimo sve to zemljište godinama u dugoročni zakup, na javnim nadmetanjima, i to u dva kruga, ali niko ne želi da ga uzme. Poljoprivrednici su ocenili da ekonomski nije isplativo za proizvodnju. Nije im interesantno da ga koriste za ispašu stoke – objašnjava on. Kada govorimo o državnim oranicama, dodaje, koje se nalaze dominantno u Vojvodini, situacija je potpuno drugačija. Recimo u Pančevu, gde država ima više od 15.000 hektara vlasništva, samo tri odsto nije u zakupu. U Iđošu od 1.824 hektara – samo jedan je nezakupljen. U Bečeju je taj udeo 1,7 odsto, u Vrbasu 0,25, a u Inđiji manje od 2,5 odsto. U Bačkom Petrovcu nema niti jednog ara koji nije u zakupu…
– Dakle ono koje jeste atraktivno i ekonomski isplativo za poljoprivrednike potpuno se koristi i zakupci uredno izmiruju obaveze – napominje Branko Lakić.
