Mala Višnja Marjanović i njen brat Zoran nikada sa ocem nisu voleli da idu u šetnju.
Živeli su nedaleko od Terazija, u samom centru Beograda, ali bi njihov put od nekoliko desetina metara do Knez Mihailove ulice znao prilično da se oduži – čak i do sat vremena.
„Krenemo da mi tata kupi cipele ili da nešto pogledam, ali na svakih pet koraka neko bi nas zaustavio“, priseća se u razgovoru za BBC 81-godišnja Višnja.
„I onda bi se samo čulo kako tatu dozivaju – Mošo, Mošo, Mošo, Mošo, Mošo.“
Jer Moša nije bilo ko, već Blagoje Marjanović, slavni fudbaler BSK-a, Jugoslavije i jedan od najvažnijih reprezentativaca na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine.
Marjanović je poznat i kao prvi profesionalni fudbaler u Beogradu, jer je dobijao novac po golu, u vreme kada su svi fudbaleri igrali za džabe, kao i deo slavnog dua sa Aleksandrom Tirnanićem Tirketom.
„Onda bi krenula pitanja ‘je li, bre, Mošo, kako si dao onaj gol, prebacio loptu sa noge na grudi, pa opet na nogu’… I to je trajalo u nedogled“, kaže Višnja Marjanović uz osmeh.
I dok Mitrović, Tadić, Vlahović i ostali „orlovi“ na Mundijalu u Kataru pokušavaju da uđu u legendu, mit o Moši, Tirketu i tom čuvenom Urugvaju i dalje živi, gotovo čitav vek posle tog Montevidea.
„Jednom mi se u kafiću momak predstavio rečima da je on Mošin unuk“, kaže 34-godišnja Mia Marjanović, unuka Moše Marjanovića, za BBC na srpskom.
„Samo sam se nasmejala i pitala ga ‘pa šta sam onda ja’“, dodaje.
Reprezentativce Jugoslavije koji su bili u dalekom Urugvaju kasnije su zadesile najrazličitije sudbine – neki su postali treneri i selektori, poput Moše i Tirketa, ali je bilo i lučkih radnika, profesora i inženjera, dok je defanzivac Momčilo Đokić u penziju otišao pravo sa brane Đerdap, gde je radio.
„Dok je moj otac bio živ, on je bio car, a ja sam uz njega bio mali carić – vodio me na utakmice, dolazili nam u kuću velikani glumišta, fudbala, novinarstva i upoznao sam pored njega mnogo ljudi“, navodi za BBC 71-godišnji Miroslav Đokić, Momčilov sin.
Najtragičnija sudbina zadesila je kapitena Milutina Ivkovića Milutinca, koji je streljan tokom Drugog svetskog rata.
Gordana Jakšić, bratanica Milovana Jakšića, golmana tadašnje reprezentacije, izjavila je ranije za Novosti da je njen stric „teško, ako je ikad uopšte i preboleo, gubitak Milutinca“ i da je za njim žalio celog života.
Marjanovići su za to vreme u istom stanu u centru Beograda – oko kog već dugo postoji dosta problema – i u čijim vitrinama se i dalje nalaze brojne Mošine medalje i uspomene.
„Tu su i kopačke iz Montevidea… Još ima blata na njima“, kaže uz osmeh Olgica Marjanović, majke Mie Marjanović.
Marjanovići nekada
Višnja Marjanović već dugo bez problema šeta beogradskim ulicama.
Niko je ne zaustavlja kao nekada, kada je išla sa ocem.
„Stalno su ga pitali iste stvari i moj tata je sa beskrajnim strpljenjem svima odgovarao, a oni su ga svi gledali kao da im priča ne znam ni ja šta“, seća se.
Koliko je bio popularan pokazuju i razne druge priče iz tog perioda – da su za njega posebno pravili parfeme i cipele, kao i uvozili štof direktno iz Italije kako bi mu šili odela, a sve to niko nije hteo da mu naplati.
Jer on je čuveni Moša, deo čuvenog dua Moša – Tirke, koji mnogi smatraju jednim od najboljih u istoriji reprezentacije.
„Prosto su ga ljudi toliko voleli želeli su da mu učine“, kaže njegova ćerka.
Rođena je 1941. godine, kada je Marjanovićeva karijera već bila u zalasku i kada su ratni bubnjevi nad Evropom uveliko dobovali.
Doba u kojem je odrastala pamti kao „vreme beskrajne skromnosti“.
„Moj tata je imao kopačke sačuvaj me bože, sa ekserima… Ne znam kako je uopšte hodao u njima, a kamoli trčao“, kaže Višnja Marjanović.
Iz tog perioda, navodi, pamti i to da njen otac bio strastveni pušač – „cigarete nije gasio ni danju, ni noću“ – kao i velike tišine u kući na dan utakmice.
„Svi su ćutali, mama ništa nije kuvala i svi su bili izbezumljeni šta će biti na utakmici… Zato sam verovatno i zamrzela fudbal.
„Isto je bilo i kad se izgubi, tišina sačuvaj bože, svi ćute a mi klinci se skembavamo negde, samo da se skloniš sa puta.“
Ali zato posle pobede „slavlje do neba“.
„Išli bismo na ćevapčiće u kafanu Složna braća, pa čekaš da dođe onaj sa ušećerenim voćem, čemu smo se mi klinci naravno radovali.
„Tako vam je to u fudbalu, uvek ‘ili – ili’. Ili beskrajna sreća ili pakao“, dodaje Višnja Marjanović, poput iskusnog fudbalskog trenera.
Moša i Montevideo
Blagoje Marjanović rođen je 9. septembra 1907. godine u Beogradu i od malena je voleo loptu.
Karijeru je počeo u mlađim kategorijama Jugoslavije, ali je najveću slavu dostigao u redovima Beogradskog sportskog kluba (BSK), jednog od od najboljih predratnih klubova.
Sa BSK-om je osvojio pet šampionskih titula.
Igrao je na više pozicija u timu – počeo je kao desno krilo, često bio i klasičan centarfor, ali je najduže igrao i najviše pružio kao desna polutka, navodi se knjizi Hronika prve lige (1923 – 1940) Bobana Živanovića.
U reprezentaciji ima 57 nastupa i 36 golova, što je bio rekord sve do pojave Stjepana Bobeka, koji je dugo bio najbolji strelac u istoriji nacionalnog dresa.
Bobekov rekord 2021. godine oborio je Aleksandar Mitrović, trenutni centarfor Srbije.
Od međunarodnih turnira, Marjanović u biografiji ima Olimpijske igre 1928. godine i prvo Svetsko prvenstvo 1930. godine u Urugvaju.
Reč je o jednom od najpoznatijih priča domaćeg fudbala, o kojoj je novinar Vladimir Stanković napisao knjigu, a Dragan Bjelogrlić 2010. snimio film „Montevideo, bog te video“.
Četiri godine kasnije usledio je i nastavak „Montevideo, vidimo se“.
Na tom prvenstvu dres reprezentacije Jugoslavije, zbog bojkota hrvatskih fudbalera, usled selidbe fudbalskog saveza iz Zagreba u Beograd, branili su samo beogradski fudbaleri.
Jugoslavija je u Montevideu bila u grupi sa Bolivijom, koju je savladala 4:0, i moćnim Brazilom – kao u Kataru, samo što je rezultat bio drugačiji nego pre nekoliko dana.
Jugosloveni su poveli golom Tirnanića u 21. minutu, a ubrzo je prednost povećao Ivica Bek.
Brazil je do kraja samo uspeo da umanji poraz – bilo je 2:1.
U polufinalu usledio je meč protiv Urugvaja, kada je Jugoslavija povela golom Vujadinovića već u četvrtom minutu, ali je do kraja ubedljivo savladana 6:1.
Međutim, u brojnim izveštajima sa tog meča navodi se niz sumnjivih radnji – da je, na primer, jedan gol primljen iz ofsajda, a drugi uz asistenciju policajca koji je stajao kraj terena, koji je loptu vratio u igru.
Za Jugoslaviju su igrali: Milovan Jakšić, Milutin Ivković Milutinac, Dragoslav Mihajlović, Milorad Arsenijević, Momčilo Đokić, Ljubiša Stefanović, Ivica Bek, Blagoje Marjanović, Aleksandar Tirnanić, Đorđe Vujadinović, Branislav Sekulić, Dragutin Najdanović i Branislav Hrnjiček.
Moša posle Montevidea
Marjanović je posle Montevidea kratko igrao za Čukarički, a Drugi svetski rat je proveo u zarobljeništvu.
Pored ćerke Višnje imao je i sina Zorana, kasnije poznatog kolekcionara ploča u Beogradu, koji je preminuo 2019. godine.
Posle rata bacio se u trenerske vode, prvo u subotičkom Spartaku, a potom u OFK Beogradu, nasledniku BSK-a, sa kojim 1953. i 1955. godine osvaja dva Kupa maršala Tita.
Nekoliko godina radio je i u Italiji, gde je vodio Torino i Kataniju.
„I tamo su ga zaustavljali na ulici, stan je posle pobeda bio prepun bombonjera, novine pune hvalospeva, ali kad izgubiš odmah objave kako traže novog trenera“, navodi njegova ćerka Višnja.
„Meni je to bilo užasno – čas si bog, čas te bacaju u blato.“
Neposredno pred novi odlazak u inostranstvo doživeo je moždani udar.
„Sutradan je trebalo da putuje, ali ga je brat našao u kupatilu kako leži“, priseća se Višnja Marjanović.
„To je bio toliko jak udar, da je mamin rođak iz Zagreba, čuveni neurohirurg, rekao da ne bi preživeo da nije imao tako zdravo srce i zdrav organizam.
„Dve godine je bio u bolnici, ali je do kraja života teško govorio“, kaže ona.
Preminuo je 1984. godine, a koju godinu kasnije rodila se Mia Marjanović, njegova unuka i ćerka njegovog sina Zorana.
„Vrlo mi je žao što ga nisam upoznala, jer sam celog života slušala priče o njemu – o tome što je radio i kakav je bio čovek, kako se ponašao prema porodici i koliko je bio blag“, kaže ona.
Gotovo 100 godina posle Montevidea, za Marjanovića i dalje svi znaju.
Višnja i njena bratanica Mia kažu da je tako pre svega zbog filma „Montevideo, bog te video“.
„Posle tog filma je bio opšti delirijum“, kaže Višnja kratko.
„Sećam se osnovne škole, gde niko nije znao za njega, ni učenici, ni profesori – bili su kao ‘super’, ali nisu imali pojma ko je to, a posle filma je sve bilo drugačije“, dodaje Mošina unuka.
Usled te popularnosti, Mia je 2011. godine izvela početni udarac na utakmici kojom je obeleženo 100 godina OFK Beograda,
„Znam da je moja porodica na film imala jednu zamerku – da je predstavljen kao ženskaroš, što nikako nije bio, ali razumem da je to urađeno za potrebe filma, da bude zanimljiviji“, kaže Mia.
Kasnije je, kako navodi, postojala i ideja da se snimi treći deo, ali su od nje odustali.
„Trebalo je da se bavi time ko je kako od njih završio i kako su pali u senku, ali mislim da bi to bila tužna priča… Nisu to bile lepe sudbine“, smatra ona.
Ostali posle Montevidea
Aleksandar Tirnanić je posle rata radio na stvaranju neke nove fudbalske reprezentacije.
Selektor nacionalnog tima bio je tokom gotovo čitavih pedesetih, kada je Jugoslavija učestvovala na Mundijalima 1954. u Švajcarskoj i 1958. u Švedskoj.
Potom je bio i deo selektorske komisije na Evropskom prvenstvu 1960, kada je osvojeno srebro, kao i na Olimpijskim igrama iste godine, kada je osvojeno zlato, što su neki od najvećih uspeha reprezentacije u istoriji.
Preminuo je 1992. godine.
Sličnu sudbinu imao je njegov nekadašnji saigrač Milorad Arsenijević, zvani Balerina, koji je bio selektor na Mundijalu 1950. u Brazilu.
Arsenijević je potom kao inženjer radio u železnici i predavao na Elektromašinskom i Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, a preminuo je 1987.
Đorđe Vujadinović, zvani Nosonja, bio je dugogodišnji selektor omladinske reprezentacije, Teofilo Spasojević pravnik, dok se trenerskim poslom bavio i Branislav Sekulić, koji je u dva navrata vodio i Crvenu Zvezdu.
Momčilo Đokić je takođe jedno vreme bio trener, ali je pre svega radio u preduzeću Hidrotehnika, zbog čega je u penziju otišao sa brane Đerdap, koju su oni gradili.
U filmu je poznat po nadimku Gusar, što se njegovom sinu ne sviđa.
„Nikada ga niko nije tako zvao“, kaže izričito.
„Imao je nadimak Glavonja, zato što je kao half (centralni igrač odbrane) dobro igrao glavom, a imao je i običaj da pre utakmice glavom vodi loptu po terenu, pa mu je publika skandirala ‘Moma Glavonja, Moma Glavonja’“, kaže Milovan Đokić.
Golman Jakšić, koji je zbog odbrana u Montevideu dobio nadimak „El Grande Milovan“, po završetku karijere je imao knjižaru i štampariju, a potom je bio i jedan od osnivača FK Crvena zvezda.
Preminuo je u Egiptu 1953. godine od srčanog udara, tokom turneje sa crveno-belima.
„Ja sam u to vreme bila u Švajcarskoj, a Radio Ženeva je prekinuo program i objavila da je preminuo veliki jugoslovenski golman, Milovan Jakšić – El Grande Milovan“, navela je njegova bratanica Gordana.
Napadač Ivica Bek se posle Montevidea vratio u Francusku, gde je igrao i pre turnira, kao jedan od prvih internacionalaca sa ovih prostora.
Nekoliko godina posle Montevidea uzeo je francusko državljanstvo i za „trikolore“ odigrao nekoliko utakmica, a po završetku karijere bavio se raznim poslovima – imao bistro, prodavao na pijaci i bio lučki radnik, piše Mocart.
Preminuo je 1963. u francuskom gradiću Setu, gde je i sahranjen.
U inostranstvu je završio i Dragoslav Mihajlović – 1944. je otišao u Australiju.
Najtragičniju sudbinu imao je kapiten Milutin Ivković Milutinac.
Gestapo ga je uhapsio u Beogradu 1943. godine, zatvorio u logoru na Banjici i potom streljao.
Ivković je prethodno diplomirao na Medicinskom fakultetu i otvorio ordinaciju u Knez Mihailovoj, gde je radio kao dermatolog.
Ela Đorđević, njegova unuka, danas živi u Americi sa porodicom, a u Beogradu je bila 2013. godine, kada je Milutinac dobio bistu kod stadiona Partizana.
Marjanovići danas
Višnja danas živi penzionerskim životom, posle 40 godina bavljenja novinarstvom u Politici gde, kako kaže, većina ljudi nije znala da je ona Mošina ćerka.
„U životu nisam izgovorila rečenicu ‘ja sam ćerka Moše Marjanovića’“, ističe.
„Moj brat Zoran je voleo fudbal, ali nikada nisam mogla da shvatim tu zanesenost, ciku i vrisku, da svi cvetaju od sreće i zadovoljstva, pa to bude čist delirijum – komentatori na radiju i televiziji samo što ne umru kad viknu goooool“.“
Mia se danas bavi PR-om i uskoro će napuniti 35 godina.
Ona i njena majka Olgica i danas žive u Mošinom stanu na Terazijama, koji je i dalje prepun njegovih stvari.
„Čuvam te uspomene, Zoran moj je to čuvao dragoceno, sve značke, novinske članke… To su rarireti i uspomene kojih se nikada nećemo odreći“, kaže Olgica.
Međutim, Mia kaže da je taj stan „problematičan u više segmenata“.
„Njega je Moša dobio, ali smo mi u njemu imali stanarsko pravo samo kao zaštićeni podstanari i moji roditelji nikada nisu mogli ni da ga otkupe“, kaže Mia Marjanović.
Stan je restitucijom je 1991. godine pripao Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Marjanovići danas u njemu plaćaju kiriju.
„Razni su nam obećavali da će se to rešiti, ali nije se još rešilo, stalno smo u strahu“, navodi Olgica Marjanović.
„Čekamo da se država malo smiluje na nas – nada umire poslednja, ništa nam drugo ne ostaje nego da se nadamo“, dodaje njena ćerka Mia.
Fudbal, kako kaže, prati pomalo.
„Volela sam sa tatom ranije da idem na utakmice, to je drugačije nego da gledam preko televizora, pre svega zbog energije na stadionu.
„Išli smo da gledamo OFK, ali i na Zvezdine, tata je bio zvezdaš, pa sam i ja“.
Njena baka Višnja fudbal ponekad gleda, ali „ne sa strašću“.
Meč Srbije i Brazila u Kataru nije gledala – imala je gosta, kaže.
Ipak, neke stvari dobro zna.
„Po završetku fakulteta često sam radila kao prevoditeljka italijanskim klubovima kada su gostovali u Beogradu i tako sam upoznala razne trenere.
„Čuveni švedski trener Nids Lidholm je jednom rekao da svi fudbaleri trče za loptom i sanjaju da daju gol, a da postoje lopte koje trče za fudbalerima, ali samo onim najboljim.“
E, pa, Mošu je lopta, kažu, i te kako jurila.
A on onda kad je prebaci sa noge na grudi, pa opet na nogu…
