Naučnica sa Biološkog fakulteta u Beogradu Jovana Bila Dubaić za portal Klima 101 govorila je o divljim pčelama – na koji način su one sposobnije od domaćih pčela u borbi protiv parazita i ekstremnih vremenskih uslova i da li mi tu njihovu sposobnost možemo da proučimo – i da iskoristimo?
Već dugi niz godina, poljoprivredne brojke u Srbiji su u različitim razmerama opadanja, od broja grla stoke do ukupne površine obrađene zemlje. Međutim, jedna agrikulturna grana je u stalnom porastu po svim merilima – pčelarstvo, koje poslednjih godina proživljava pravu eksploziju popularnosti.
Kako navodi Republički zavod za statistiku u poslednjem Poljoprivrednom popisu, ukupan broj košnica je u Srbiji od 2018. do 2023. godine porastao sa oko 914.000 na više od 1,25 miliona, što je porast od oko 38% za samo pet godina. U odnosu na 2012. godinu, kada je rađen prethodni popis, broj košnica u Srbiji je sada čak dvostruko veći.
Međutim, u doba klimatskih promena, ne raste samo popularnost pčelarstva, već ova grana poljoprivrede postaje i sve kompleksnija, piše Klima 101.
„Ako pitate bilo kog pčelara, u današnje vreme baviti se pčelarstvom je prilično vremenski zahtevno”, kaže dr Jovana Bila Dubaić, stručnjak za pčele i ekologiju sa Biološkog fakulteta u Beogradu.
„Ranije je to bilo jednostavnije: imate košnicu, otvorite je na proleće da vidite da li su pčele preživele zimu, otvorite na leto kad planirate da vrcate med i to je otprilike to. Možda ih premestite malo ako je nešto bolje procvetalo pa želite to da iskoristite. Ali sada… Vi morate da otvarate i da pratite: ima li bolesti, koliko kog leka treba da upotrebite, kako će to uticati na njih, da li je bila suša, da li je bilo dovoljno hrane, da li je potrebna dohrana – pa i ta dohrana da li je dobra, jer to su veštački šećeri…”, dodala je.
Dr Bila Dubaić zapravo se najpre bavi ekologijom tzv. divljih pčela – onih koje žive samostalno, bez ljudske pomoći, a koje nam, kako kaže, mogu pružiti mnoge važne uvide.
„Ako je pčelarstvo toliko teško, postavlja se pitanje”, kaže dr Bila Dubaić, „pa kako onda preživljavaju divlje pčele, koje žive tu, čak i u gradovima, po rupama u drveću i zidovima, a o kojima niko ne brine?”
Samo u Beogradu postoji oko 250 različitih vrsta pčela, koje se nose sa najrazličitijim izazovima bez ljudske pomoći
Dr Bila Dubaić nudi nekoliko brojki: grupa insekata koju zovemo pčele u svetu broji oko 25.000 vrsta, a od toga, u zavisnosti od klasifikacije, samo između 7 i 11 vrsta su iz roda Apis, koje su medonosne.
„U Evropi postoji samo jedna jedina medonosna vrsta – Apis mellifera”, kaže sagovornica, „a oko 2000 vrsta pčela ukupno. Od tih 2000 vrsta evropskih pčela, oko 850 je zabeleženo u Srbiji, a samo u Beogradu (ljudi uvek misle da sam preuveličala ili dodala neku nulu) postoji oko 250 različitih vrsta pčela.”
Ovi insekti žive svuda oko nas – tek svaka deseta vrsta pčela živi socijalno, tj. pravi gnezda (košnice), ima razvijenu podelu rada itd. dok je većina pčela zapravo solitarno, a njihovo se „gnezdo” sastoji samo od majke i njenih potomaka.
„U Evropi postoji samo jedna jedina medonosna vrsta – Apis mellifera, a oko 2000 vrsta pčela ukupno. Od tih 2000 vrsta evropskih pčela, oko 850 je zabeleženo u Srbiji, a samo u Beogradu postoji oko 250 različitih vrsta pčela”, kaže Dubaić.
Jedna od tih divljih socijalnih vrsta je i Apis mellifera, ista ona domaća pčela iz poljoprivrednih košnica, ali koja ne živi u drvenim kutijama koje im je čovek pripremio, već u šupljinama u drveću, u starim fasadama, čak i u starim kutijama od roletni. Isto kao i domaća pčela, ovaj insekt ih oblaže propolisom, pravi društvo, brani maticu, proizvodi med…
„One izazivaju veliku pažnju u nauci poslednjih godina”, objašnjava dr Bila Dubaić. „Ono što se otkrilo jeste da divlje pčele preživljavaju teške uslove upravo zato što su puštene da samostalno odlučuju kako će da žive.
Njih, za razliku od domaćih pčela, ipak oblikuje prirodna selekcija: neće one sve preživeti, ali ono što preživi, sa razlogom je preživelo, jer može bolje da se nosi sa sušama, sa visokim temperaturama, sa parazitima…”
Divlje medonosne pčele mogu nas naučiti kako da se izborimo sa opasnim parazitima kao što je varoa
Jedan upečatljiv primer značaja izučavanja divljih pčela je varoa.
„To je ektoparazit, donet iz Azije”, kaže naša biološkinja. „Zovemo ga krpeljem, mada nije krpelj: on se razmnožava unutar pčelinje košnice, u leglu, gde polaže svoja jaja, i pravi velike probleme.”
Ovaj parazit je poznat svakom pčelaru u Srbiji, i postoje različite prakse zaštite, a pre svega veterinarski proizvodi, kojima je potrebno tretirati pčelinje zajednice. Ali kako se sa njim snalaze divlje pčele?
„Ispostavilo se da je jedan potencijalan odgovor u načinu života”, objašnjava dr Bila Dubaić. „Divlje pčele niko ne sprečava da se roje.”
Kako se čiste od parazita
Medonosne pčele poseduju prirodan nagon za rojenjem: jednom godišnje, zajednica pčela se podeli otprilike na pola, i jedan deo kolonije zajedno sa maticom odlazi da nađe novo mesto za život, a drugi deo ostaje tu gde jeste, i odgaja novu maticu.
„One se prilikom tog seljenja zapravo čiste od parazita. Naime, tokom selidbe dolazi do pauze u razmnožavanju, koja traje dve do tri nedelje, a pošto se varoa razmnožava u leglu medonosne pčele, njegova brojnost drastično pada samim tim što imate pauzu u polaganju novih jaja. Takođe se i pčele koje odlaze samim odlaskom donekle ‘čiste’ od odraslih jedinki parazita.”
„Svuda postoji taj jaz između nauke i struke. U mom iskustvu, pčelari ne slušaju nauku i nauka ne sluša pčelare. Moramo sistemski raditi na kanalima komunikacije kako bi se znanja iz jedne sfere lakše prevodila u drugu”, kaže Bila Dubaić.
Međutim, rojenje je nepoželjna pojava u pčelarstvu, i pčelari se uvek trude da je zaustave (želeći da ne „izgube” pola svojih pčela). Pošto se rojenje javlja kada pčele dovoljno popune svoj životni prostor, rojenje se sprečava – vađenjem punih ramova i stavljanjem novih.
„Sprečavanje rojenja je samo po sebi iscrpljujuće za pčele”, kaže dr Bila Dubaić. „One žive tako što polako prave zalihe i iščekuju zimu, a mi im praktično uzmemo tu zimnicu i stavimo im novi prazan ram.”
Kako kaže sagovornica, rešenje svih ovih problema postoji, mada ono teško prelazi taj jaz između nauke o pčelama i svakodnevnih poljoprivrednih praksi.
„Ja bih to rešila tako što bih uputila pčelare da ne sprečavaju rojenje. Rešenje koje se već koristi u svetu jeste postavljanje tzv. mamaca za rojenje: u pitanju su prazne kutije, gde će se te iste pčele koje su vama ‘pobegle’ zatim useliti – imaćete samo dva manja društva umesto jednog velikog. I to bi pomoglo u borbi protiv varoe.”
Potrebno je zaštititi diverzitet pčelinjih populacija, a posebno u gradovima (gde ih ugrožava pčelarstvo)
Ali divlje pčele nas ne uče samo kroz svoje ponašanje.
„Radi se intenzivno na tome da se sakupi što više uzoraka divljih pčela”, kaže dr Bila Dubaić. „Rade se genetičke analize, poređenja… Postoje naznake da tu postoje genetičke razlike, iako su to sve pripadnice iste vrste, Apis mellifera, pa su neke divlje populacije možda već bolje adaptirane na lokalne uslove.”
Sačuvati divlje pčele
Ako tu zaista postoje npr. razlike u otpornosti na suše, ili na visoke temperature, onda su populacije divljih medonosnih pčela potencijali rezervoari prirodnih rešenja za različite probleme u pčelarstvu, a posebno u svetlu klimatskih promena.
„U ovom trenutku mi želimo pre svega da sprečimo njihovu genetičku homogenizaciju”, objašnjava dr Bila Dubaić.
Problem je sledeći: divlje pčele, koje mogu biti bolje adaptirane na različite lokalne uslove, se i „takmiče” i genetički mešaju sa domaćim pčelama (kojima sve životne probleme rešava čovek, pa je uticaj prirodne selekcije na njih minimalan). Samim tim, populacije domaćih pčela ugrožavaju genetičku raznovrsnost divljih.
„Ja bih ograničila pčelarstvo, makar u gradovima. Da ne može da uzgaja pčele baš ko god želi, gde želi, kako bismo sačuvali te populacije divljih pčela“, kaže.
Ili, kao alternativa: oni koji žele da se bave pčelarstvom u blizini populacija divljih pčela, isključivo da uzimaju njihove rojeve. I da ih gaje bez tretmana. Znači, samo da sačekaju proleće kada se pčele prirodno roje, da postave kutije po gradu koje će one odabrati kao svoj dom i eto pčelarstva.”
Sagovornica portala je izričita u svom stavu da ne možemo sve uvek podrediti efikasnosti – odnosno konzumerizmu – jer će nas taj tehnološki put sam po sebi lako odvesti u neodrživim pravcima. Ali svesna je da ovakve održive prakse, koje podrazumevaju saradnju različitih grana nauke, privrede i države, viziju i dugoročno planiranje, ne mogu se sprovesti tek tako, među pojedincima, na sopstvenu inicijativu.
„Svuda postoji taj jaz između nauke i struke”, kaže dr Bila Dubaić. „U mom iskustvu, pčelari ne slušaju nauku i nauka ne sluša pčelare. Moramo sistemski raditi na kanalima komunikacije kako bi se znanja iz jedne sfere lakše prevodila u drugu.”
