Rodžer Ulrih, istraživač koji će se kasnije proslaviti u neobičnom polju dizajna u zdravstvu, davne 1984. objavio je u časopisu Science jednu izrazito uticajnu studiju.
On je, naime, u jednoj bolnici u Pensilvaniji izvršio ispitivanje pacijenata, podeljenih u parove koji su se poklapali po ključnim parametrima (pol, starost, zdravstveno stanje, razlog hospitalizacije…) ali sa jednom ključnom razlikom: jedan pacijent u paru bio bi smešten u sobi sa pogledom na drveće, a drugi sa pogledom na zid od cigle.
Rezultati su bili zapanjujući: oporavak pacijenata koji su imali pogled na drveće bio je brži i lakši. U proseku, oni su kraće boravili u bolnici, imali višestruko manje negativnih iskustava, i bilo im je potrebno manje doza i to slabijih analgetika (npr. apsirin nasuprot narkoticima).
Prirodna okruženja, od parkova do jezera, promovišu opuštanje i oporavak od mentalnog umora
Danas ovaj koncept nazivamo „ekološka sreća“. Priroda koja nas okružuje, bilo to zelenilo šuma i parkova ili plavetnilo mora, reka i jezera, nesumnjivo utiče na naše zdravlje – kako fizičko, tako i psihičko, a samim tim na našu sreću i blagostanje.
Jedan od najranijih radova na ovu temu su 1989. objavili Rejčel i Stiven Kaplan, pod nazivom „Iskustvo prirode: psihološka perspektiva“. Autori tvrde da je kontakt sa prirodom od suštinskog značaja za ljudsko blagostanje i da prirodno okruženje može pružiti osećaj mira i obnove. Kaplanovi su nastavili da razvijaju koncept „restorativnih okruženja“, koji se odnosio na okruženja koja promovišu opuštanje i oporavak od mentalnog umora.
Sa druge strane, uticaj koje šuma i drveće imaju na nas, mogu se nadovezati i na istraživanja o teorijama boja. Pokazalo se da zelena boja ima niz pozitivnih efekata na ljudski mozak, uključujući poboljšanje kognitivnih performansi, smanjenje stresa, promociju fizičke aktivnosti, poboljšanje raspoloženja i povećanje kreativnosti.
Rad autora Valdeza i Mehrabiana iz 1994. „Efekti boje na emocije“ govori da je zelena boja često povezana sa pozitivnim emocijama, kao što su smirenost, udobnost i opuštenost. U jednom od svojih eksperimenata, autori su otkrili da je zelena ocenjena kao najpozitivnija i najprijatnija boja i da je povezana sa osećajem sreće, spokoja i odmora.
Nasuprot sreći, apatija i anksioznost nastaju usled neznanja i beznađa
Nasuprot ekološkoj sreći, u naučnoj zajednici iskristalisala su se još dva pojma – „ekološka apatija“ i „klimatska anksioznost“.
Apatija prema životnoj sredini može nastati usled različitih faktora, kao što su nedostatak svesti ili znanja o pitanjima životne sredine, osećaj bespomoćnosti ili beznađa u vezi sa sposobnošću da se napravi razlika, ili uverenje da pojedinačne akcije nisu bitne. U suštini to je pretpostavka da ako jedan pojedinac učini dobro delo, njegovo pojedinačno dobro delo nije dovoljno bitno na globalnom nivou.
Isto tako, to je i verovanje da ako pojedinac baci jedan otpadak na zemlju, umesto u kantu za smeće, njegov negativni čin nije dovoljno bitan. Retki su ljudi koji shvataju da lavinu čini svaka pojedinačna pahulja snega.
Sa druge strane, klimatska anksioznost se može manifestovati na različite načine, kao što su stalna zabrinutost za budućnost, osećaj beznađa, krivica zbog ličnih postupaka koji doprinose klimatskim promenama i osećaj tuge ili gubitka u vezi sa štetom koja je već učinjena životnoj sredini. Takođe, ona može dovesti do fizičkih simptoma kao što su napadi panike, poteškoće sa spavanjem i povećan broj otkucaja srca. Na veliku žalost, sve je veći broj mladih koji se odlučuje na to da nikada nema decu, upravo iz straha da neće postojati planeta Zemlja koju će njihova deca naslediti.
60 odsto ispitanih studenata se ne osećaju povezanim sa prirodom u svakodnevnom životu
Na Fakultetu organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu, u zimskom semestru 2022/2023. godine, sprovedeno je istraživanje na 102 studenta sa ciljem ispitivanja nivoa „ekološke sreće“ koju oni osećaju.
Istraživanje studenata je pokazalo da većina spada u kategoriju apatije, kada su pitani kako oni ocenjuju svoj uticaj na životnu sredinu. Krajnje paradoksalno je to što su istovremeno ovi studenti spremni da „zasuku rukave“ i bave se ekološkim aktivnostima poput recikliranja, vožnje bicikla, čuvanja životne sredine. Ovo saznanje se nadovezuje na istraživanje Gareta Hardina iz 1968. godine, koji kaže da čak i kada ljudi u potpunosti razumeju ekološke probleme, i dalje nemaju osećaj da mogu da nešto promene sami.
U odgovorima na otvorena pitanja jedan komentar studenta ili studentkinje se izdvojio kao poseban a to je – „osećam se kao jedan kamen u moru“.
Podatak koji će kasnije i pokazati da naši studenti imaju dodira sa klimatskom anksioznošću je i taj da je čak 95,1 procenata studenata reklo da smatra da država Srbija ne čini dovoljno u pogledu očuvanja životne sredine, dok je istovremeno 79,4 procenta dalo najpesimističnije ocene kada su pitani kakva je po njima budućnost Planete.
Na veliku žalost, 60,5 procenata je takođe i reklo da se ne osećaju povezanim sa prirodom u svakodnevnom životu, dok je 94,5 dalo najviše ocene tome koliko im je bitan pristup zelenilu. U pozitivnom smislu, kao zaključak istraživanja studenti su se izjasnili da su spremni da učestvuju u zaštiti životne sredine (76,2%) i da smatraju da je ekološko obrazovanje, kako u obrazovnim institucijama, tako i medijima, presudno za osvešćivanje ljudi (86,2%).
Srbija trenutno ima velikih problema sa zagađenjem na svim poljima – od zagađenja zemljišta i divljih deponija, preko zagađenja reka hemikalijama i otpadom, do velikog zagađenja vazduha o kome smo svi veoma informisani svakog dana.
Sve veća osvešćenost ljudi ovom problematikom i izveštavanje o tačnim podacima kvaliteta vazduha u Srbiji dovela je do svojevrsne pobune naroda i zahteva za svežim vazduhom. Niko ne želi da u budućnosti umesto „idem napolje na svež vazduh“ govori „idem unutra na svež vazduh“. Uporedna deforestacija, krčenje parkova i betoniranje gradova, doveli su do porasta klimatske anksioznosti kod stanovnika Srbije.
Ali veće interesovanje za ekologiju nikako ne bi trebalo da narušava sreću pojedinaca, već je njegov cilj osvešćavanje javnosti i menjanje navika. Moramo da shvatimo da nikada pre nije ovoliko svaki pojedinac bio bitan za našu planetu Zemlju kao sada, kada smo joj najpotrebniji.
