Šta je Bela nedelja i kakvi su običaji u istočnoj Srbiji?

Etnolozi kažu da su dani u Beloj nedelji bili su obeleženi specifičnom ishranom, obredno-običajnim radnjama, različitim zabranama, radi što bolje pripreme za nastupajući post. U istočnoj Srbiji palile su se vatre oko kojih se okupljao narod, a tradiciju privega, ritualnih vatri, čuva Laznica.

Bela nedelja je poslednja sedmica dozvoljenog mrsa pred Veliki post i u mnogim selima osnovu ishrane činila je samo mlečna hrana, takozvani beli smok odnosno mleko, sir, kajmak, barena jaja, po čemu je ova sedmica i dobila naziv, zabeleženo je u Pojmovniku srpske kulture.

Prema ovom Pojmovniku, Bela nedelja je i poslednja sedmica zime i period godine u kome, prema starijim verovanjima, još uvek deluju noćni demoni.

– Bila je poznata i kao Zagonetna nedelja, a naziv je verovatno nastao po zagonetnim (mističnim) ritualima, tj. maskiranim povorkama ljudi sa nagaravljenim licima, koji su bili prerušeni, ogrnuti životinjskim krznima. Zvonili su i škljocali klepetušama, galamili, razuzdano se ponašali i skupljali darove – piše Pojmovnik srpske kulture.

Maskiranja je bilo i u đerdapskom kraju, radili su to mladići na primer u podnožju planine Miroč, u Golubinju.

Etnolozi su zabeležili da se na trgu „Pekina pravalija“ narod okupljao oko vatre.

Tada se kuvala rakija, stariji su jeli, pili, veselili se, opraštali međusobne uvrede, dogovarali paše i bačije.

Mlađi su za to vreme igrali kolo, a po običaju mladići su se maskirali, prerušeni u stara odela.

Prema Leksikonu Nacionalnog parka Đerdap, poslednji dan Bele nedelje, u ovom kraju, zove se „bele (sirene) poklade“ i tada se dele i jedu samo beli mrs (mleko, sir) i kuvana jaja.

Tradicionalno se za Bele poklade spremaju pihtije (pipćij) koje se pripremaju na isti način kao i u ostalim delovima naše zemlje.

Tokom Belih poklada (mošu đi pipćij) ranije je bio običaj da se pale vatre, danas je to redak slučaj– objašnjava etnolog – antropolog Alesandar Repedžić.

Kaže da je reč o jednom od najarhaičnijih i najkompleksnijih običaja iz kulta mrtvih koji se može danas naći na tlu Evrope i koji se zove priveg.

– Za Vlahe je priveg (privjegju) „vatra za one koji su umrli bez sveće“, dok je kod Rumuna priveghiu „noćno bdenje uz odar pokojnika“. Reč je starinskog latinskog porekla, direktno od oblika pervigilium („pobožno bdenje“) a od osnove vigil, vigilis koja je imala značenje „stražariti budan“ – ispričao nam je Repedžić.

Dodaje da se u obrednoj praksi Vlaha priveg praktikuje u porodičnoj i seoskoj varijanti.

Porodični se priređuje na godišnjicu smrti pojedinca, a seoski na Mesne i Bele poklade, kada se pali jedna velika vatra za sve pokojnike sela, pojašnjava naš sagovornik.

Po lokalnoj tradiciji paljenjem „Privega” – ritualne vatre, dušama umrlih se prinosi svetlost.

Tradicija paljenja ritualnih vatri zadržala se u selu Laznica, u opštini Žagubica, gde se “Priveg” skoro dve decenije organizuje na Mesne poklade.

– Želeli smo da ovom verskom, običajnom manifestacijom očuvamo tradiciju. “Priveg” u Laznici koji organizuje KUD “Izvor” je specifična manifestacija ne samo na tlu Srbije, već i Evrope. Najvećim delom je posvećena tradicionalnim običajima, kojima se paljenje vatre i kolo namenjuju mrtvima koji su umrli bez sveće. Tako je bilo i u subotu, na Mesne poklade, kada je održan 18. “Priveg” u Laznici – kaže za Danas predsednik KUD “Izvor” Miroslav Jović.

Smatra se da je „Priveg“ jedan od najkompleksnijih i najautentičnijih drevnih običaja iz kulta mrtvih.

U Laznici koja čuva tradiciju, “Priveg” počinje ujutru kada grupa mladića po selu sakuplja drva za centralni obred paljenja seoske vatre.

U sumrak obred počinje paljenjem vatre, sviraju se tužne melodije i oko vatre se igra kolo koje se namenjuje svim pokojnicima, kako onim umrlim u poslednjih godinu dana, tako i svim drugima.

– Sama vatra simbolizuje svetlost na onome svetu – objašnjava Jović.

U lazničkom “Privegu” učestvuje čitavo selo, uz brojne goste pre svega kulturno-umetnička društva iz okruženja koja kao i KUD ”Izvor” odlikuje očuvanje izvorne muzike, igre i pesme.

Na ovaj način, čuvaju se narodni običaji i prenose na buduće generacije.