Novi dvobroj časopisa „Srpska misao” tematski je posvećen Dositeju Obradoviću. U godini ovog velikana sećamo se njegovih reči: „Ljudsko telo je mašina koja sama navija sopstvene opruge, živa je to slika večnog kretanja.” Urednica Dušica Milanović navodi tri okosnice Dositejevog misaonog kruga: država, porodica, škola. To je ono na čemu je srpski prosvetitelj radio i zasnivao svoje učenje i delovanje ostavljajući neizbrisiv trag i put potonjim generacijama, do danas i nadalje.
Posebna vrednost ovog broja jeste u tome što je više eminentnih autora u svom radu istraživalo Dositejevo delo, dalo svoje priloge i osvetlilo u časopisu životopis ovog srpskog velikana. Ljubivoje Ršumović ekskluzivno za časopis ispevao je poemu „Dositeju umilenije a Srbima prekor umesto posvete”, koja počinje stihom: „…Gde je sad onaj Hopovac grešni, da nam razmrsi na duši čvorove, već smo i Bogu i ljudima smešni, upetljani u glupe sporove…”
Dušan Ivanić poručuje „Malo je svega što je dobro”. Aleksandar Jerkov u tekstu „Srbiji je potreban opet i opet Dositej” piše: „Kada Dositej pesnički uzvikne Vostani, to je trenutak u kojem se čitava revolucionarna epoha sustiže sama od sebe…”
Vojislav Jelić podseća da Dositej preporučuje: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci!” Dragana B. Vukićević iznosi: „U srpskoj kulturi Dositej postoji u virtuelnom prostoru ceremonijalizovanih kulturnih heroja: postoji kao neko i za one koji ga nisu čitali, ali su bili u nekoj njegovoj ulici.” Mirjana Dragaš, direktor Dositejeve zadužbine podseća: „Dositeja smo čitali decenijama, više ili manje, nekad i zaboravljali – ali on je uvek bio tu i čekao da mu se vratimo.” Jovan Pejčić dopunjava magični krug oko Dositeja tekstom „Preporodni elan Srbije”, pokazujući svu veličinu i angažovanost Dositeja i viđenih Srba da se pokrene kultura, ističući izuzetnu ulogu izdavača Gligorija Vozarevića, a Goran Perčević povezuje Dositeja i savremenost u tekstu „Zdrav razum”…
Pisac Petar Zec o zlom duhu iz boce kaže: „U treći milenijum ušli smo sa nadom u bolji svet, na nesreću, zlo je zavladalo čovečanstvom. Objašnjenja su mnogostruka a najzavodljivije su teorije zavere. Najčešće korišćena reč u tekućem milenijumu je: genocid, od istrebljivanja naroda do genocida nad istinom.” Zoran Avramović podseća da od Dositeja, Vuka i Njegoša pa sve do naših dana, jedva da nekolicinu srpskih pisaca možemo izdvojiti kao stvaraoce koji su bili posvećeni isključivo svom književnom delu. Kao po nekom nepisanom pravilu, srpski književnik je morao da zakorači u prostor politike…
Ozren Milanović piše o evoluciji penzionera, a Dušan Cicvara o pola veka srpskog filma „Leptirica”. U časopisu je našla mesto i izvrsna priča Zorana Bognara dok je galerija posvećena Zoranu Vučkoviću sa tekstom „Kada upoznamo čoveka spoznaćemo Umetnost”. Ana Ćosić Vukić nastavlja sa tekstovima iz Neobjavljenih rukopisa Dobrice Ćosića. Verica Đokić objašnjava, primenjujući holistički metod ishrane da trpljenje dovodi do bola a bol do oboljenja.
A svedok i čuvar vremena – „Politika” i njenih 120 godina postojanja našla je takođe mesta u časopisu.
Matija Bećković pesmom „Kosti si mi zavela” predvodi odabir srpske poetike među kojima su Silvija Monros Stojaković, Velimir Knežević i Dragan Jovanović Danilov. Crteži magičnog Javora Rašajskog protkali su ovaj broj kao vizuelni zrak sveg štiva predatog čitaocu na ocenu.
