Prošlo je 28 godina od Evropskog prvenstva u Atini. Može da se polemiše o tome koliko se promenilo u tom periodu, ali suštinski… Tada smo počeli da gubimo u neravnopravnim ratovima, sada gubimo u miru. Toliko gubimo na sve strane, da je to postalo redovno stanje. Utrnuli smo.

Nikola Jokić plakao je kad smo osvojili zlato tada… Jer je bio petomesečna beba. Ali, bogami, plakali smo i mi koji smo bili svesni svog postojanja. Plakali smo od sreće jer ćemo stajati u redu da dočekamo šampione, a ne u koloni za hleb i mleko. Konačno neki dostojanstveni red.

Ta reprezentacija zvanično nije ni postojala nekoliko meseci pre turnira. Igrali su prijateljske utakmice bez dresova i obeležja, kao da se spremaju za revoluciju. Uticaj Bore Stankovića ih je poslao na kvalifikacioni turnir na kojem su tako nespremni zamalo ispali od Bugarske. Na kraju su postali šampioni Evrope.

Te godine u košarkaškom hramu, dvorani Pionir, održan je koncert grupe The Prodigy. Englezi iz radničke klase, prpoznatljivog agresivnog zvuka, želeli su i uspeli tada da dođu u zatvoreni Beograd. Koncert je bio nezaboravan, kao i svaki sledeći kad bi došli u Srbiju. Prepoznali smo se.

Veze koje su nastale tih godina i u tim uslovima su posebne i neraskidive. Nastale su u uslovima kad je bilo mnogo lakše mrzeti nego voleti. I ne smemo banalizovati vezu Srba sa košarkaškom reprezentacijom. Da pokušamo da bar nešto negujemo. Više od 20 godina ništa nismo osvojili, a i dalje navijamo. Dakle, da nas zanimaju samo pobede, odavno bismo odustali. U tom periodu bilo je svega. Poraza od Kine i Nigerije na Olimpijskim igrama i Svetskom prvenstvu, konferencije Željka Obradovića u Novom Sadu kad se okrenuo protiv svojih igrača, pretnji Darka Miličića sudijama u Granadi posle teške krađe protiv Grčke, suza Bogdana Bogdanovića jer je ostao bez snage u Istanbulu, izvinjenja narodu Nemanje Bjelice u Kini… Mi i dalje volimo i navijamo i to ćemo raditi i na predstojećem Svetskom prvenstvu iako ćemo biti bez sedam ili osam igrača koji bi u redovnim okolnostima bili u sastavu.

Sva je prilika da je Nikola Jokić govorio iz svog ugla. On je jednostavan i pošten čovek. Jasno svima stavlja do znanja šta voli, a šta ne. U ovom trenutku draže mu je da leto provede kao 15-godišnjak na ekskurziji nego da igra za reprezentaciju i poveća joj šanse da postane šampion sveta posle 21 godine. Nema potrebe za pričama o nekakvom patriotizmu, to je prevaziđeno. Može samo da nam bude žao. Jer, oduvek smo mi bili dobri u toj košarci, ali nikada nismo imali najboljeg košarkaša na svetu. On to jeste, ubedljivo, ali na nekom drugom mestu. Ako želimo da se poistovetimo sa Denverom, super. U nacionalnom timu ili smo bili bez Jokića ili sa siromašnijom verzijom njega. U Riju je bio mlad i ne toliko važan, u Kini Đorđević nije želeo da narušava hijerarhiju koja je ni iz čega stvorila rezultate na prethodnim takmičenjima pa ga je koristio kao četvorku i pogrešio. Doduše, nije ni Nikola baš bio u naponu snage, da se tako blago izrazim. Na Evropskom prvenstvu prošle godine imali smo najboljeg Jokića ikada u plavom dresu i nismo ga iskoristili. Predugo je sedeo na klupi protiv Italije, a ni igra generalno nije bila dobra.

Jokića mediji ne zanimaju i izjave daje samo na teritoriji SAD – jer mora. Nema objašnjenja zašto ovoga puta neće igrati, osim onoga što je selektor Pešić rekao, da fizički i mentalno nije spreman za iskušenja. Ima logike, bez njega Denver ne bi ušao u plej-of, a ovako je šampion NBA lige. Sve što ima dao je tamo, pa nije realno da u tako kratkom roku da i ovde.

Jokićev primer najbolje opisuje modernu košarku i kalendar takmičenja. NBA to pravi za sebe, ostali ne postoje. Plate u Americi su ogromne, ali moraju da se zarade svake druge večeri. Sve je sličnija situacija i u Evropi. Igrač ako želi duži odmor mora da ne igra za reprezentaciju.

Koliko god košarka fizički postala zahtevna, ne bih rekao da je napornija od fudbala. A fudbaleri se izlomiše da igraju za nacionalne timove. Njihov odmor između sezona je kraći nego košrakaški. Pola tima nam je bilo povređeno uoči početka Svetskog prvenstva u Kataru. Neki od tih momaka su bili u startnoj postavi protiv Brazila, na jednoj nozi. Kad su na kraju ostvarili uobičajeni rezultat, bilo je polemike i kritike. Ipak, za tu reprezentaciju, čija je reputacija godinama narušavana najrazličitijim skandalima, svi žele da igraju. A ova koja je naš ponos je bila kompletna na dva od poslednjih pet takmičenja. U Istanbulu nam je nedostajalo 10 igrača, u Beogradu za kvalifikacije za OI takođe i evo sada.

U takvim okolnostima žrtvovan je i jedan trener i to kakav, Igor Kokoškov. Njegov naslednik Svetislav Pešić (kako to čudno zvuči), nije odradio dobar posao na Evropskom prvenstvu. Imao je ideju koju je sledio, ali je pogrešio. Uložio je sve na Jokića, a njega sada nema. A nema ni Miloša Teodosića, utemeljivača postjugoslovenske reprezentacije. On ne da je 15 godina bio najbolji srpski košarkaš, već smo imali takvu privilegiju da 100 odsto svog beskrajnog talenta stavlja u službu reprezentacije. A kad najbolji ima takav stav, imaju ga i ostali. (I na termin za rekreativni basket ćete pre doći ako igrate sa onima koji znaju). Miloš Teodosić je iz reprezentacije mogao samo da ode, nikako da bude oteran. Predstavnik tog tima Bogdan Bogdanović je novi kapiten. Nadajmo se da će zaraziti i ostale kao što je Teodosić zarazio njega. Odustvo Lučića i Kalinića biće problem jednak neigranju Jokića. Lučić je opet povređen, a kod Kalinića je očigledno došlo do zasićenja, moguće usled njegovog beskompromisnog načina igre. Micić je uz Bogdanovića trebalo da bude lider, ali odlazak u NBA u kombinaciji sa ne tako lepim reprezentativnim uspomenama je uticao da i on otkaže.

Moglo bi se reći da se i mentalni sklop prosečnog srpskog košarkaša menja. Sve je češći put da se u tinejdžerskim danima odlazi u NBA, ako se ukaže i najmanji prozor. Umesto takmičarskog pritiska igranja u Evropi bira se uloga profesionalnoig primača plate u SAD. Pet poena, dva skoka za 11 minuta, SMS iz banke prvog u mesecu. Nema pretnji na Tviteru, nema vređanja porodice, ali nema ni ozbiljnih utakmica, nema navijačke ljubavi i emocija.. Kao da radiš u državnom preduzeću. Nema onoga da Lučić dođe pa najbolju utakmicu u sezoni odigra pred punom halom navijača Zvezde, da Kalinić najveću želju ima protiv Partizana. Nema više ni uspeha mlađih reprezentativnih kategorija. Ne što nema uspeha, nego nema igre, nema identiteta. Nema maštovitih igrača, nema dobrih šutera, svi su isti, važno je samo da što pre fizički stasaju i da postanu šesti igrač Rose Radom ili 14. Vašington Vizardsa, svejedno. Srpska košarkaška škola trebalo je da se nasloni na jugoslovensku. U eri Đorđevića i Teodosića to je ličilo na slavne dane, sad ne liči ni na šta. I sa ovakvim stavom igrača, neće se ni promeniti.

A da ćemo navijati, navijaćemo.

„Košarka u Srbiji je sredstvo, a ne cilj“, Svetislav Pešić.

U jesen 2022. Čikago Bersi su u okviru NFL šampionata dočekali Vašington Komanderse. Utakmica se igrala u nedelju u podne. To nije sprečilo grupe od pet mladića navijača oba tima da poprilično pijani prilaze Soldier Fieldu. Počela je neka prepirka ko je bolji, a onda je jedan od njih počeo da viče „We both sucks“. U prevodu, ni jedni ni drugi nemamo pojma. Ostali su se nadovezali i tako su zajedno odšetali do stadiona, pevajući o svojoj mizeriji. Vašington Komandersi su pre neki dan prodati za šest milijardi dolara. To je jedna krajnost.

Da li možete da zamislite da tako nešto rade navijači Partizana i Crvene zvezde? U Srbiji je opasno i pomisliti tako nešto. Rivalitet i mržnja između najvećih klubova u Srbiji dostigli su najvišu tačku.

Starije kolege su mi pričale kako su predstavnici FK Crvena zvezda svojevremeno krili talentovane igrače na crnogorskom primorju dok ne potpišu ugovor, da Partizan ne dođe pre do njih, kao i da je Dejan Savićević dobio poziv za vojsku jer je potpisao za crveno a ne crno-bele. To su samo neke od legendi koje su sa ove vremenske distance simpatične.

Sada su košarkaški timovi bitni. Uspeh na evropskom nivou u ovom sportu nije tako skup kao u fudbalu. Državnih sedam, osam miliona na obe strane, oba tima u Evroligi, stižu zvučna pojačanja… Idealan i na državnom nivou jeftin poligon za rivalitet na steroidima. Iako novac stiže sa istog mesta, iako navijači rade iste stvari godinama, iako se klubovi služe najprljavijim trikovima da naštete ovom drugom, svi se diče krilaticom: „Nismo isti“. U tom fanatizmu svako je sklon da zaista poveruje u to, od domara u školi do doktora nauka. I tu košarka postaje sredstvo, trenutno veoma važno, na najvišem nivou. Selektor je verovatno mislio na nešto drugo, ali ovo sredstvo je trenutno mnogo opasnije jer deluje poput hipnoze. I to je začarani krug jer da tako ne deluje na navijače, ne bi toliko novca ni ušlo u klubove. Prošla sezona je bila eksperimentalna i dala je izuzetne rezultate, fanovi su pratili i na svim nivoima se trudili da pokažu kako su oni bolji od onih drugih. Svađali se na slavi ko je platio igrača dva miliona, a ko milion i po po sezoni. U zemlji Srbiji. Pa je valjda taj od milion i po moralniji i njegovih 20 poena je lepše od 20 poena onoga od dva miliona.

I sve je to u redu dok se nije došlo do stadijuma Mirotić. Šta god da se tu tačno dogodilo, a sigurno je bilo svega i svačega, nepobitna je činjenica da Nikola Mirotić nije želeo da dođe u ovakvu Srbiju. Njegov potez bi trebalo da ide u smeru pomirenja i otrežnjenja, a verovatno će imati drugačiji efekat. Mirotić kao osvedočeni nosilac pravih vrednosti je procenio da je to za njega previše, da ne želi da dođe u zemlju u kojoj predsednik treba da mu garantuje bezbednost. On je košarkaš, a ne zaštićeni svedok.

Navijaće se jako za Partizan i Zvezdu ove sezone u Evroligi, ali sve dok rivalitet bude na nivou patološke mržnje, klubovi i navijači će biti sredstvo. U suštini, to se verovatno nikada neće promeniti.

Zaključak:

Mi volimo košarku zato što nas definiše. Budi i najfinija osećanja ljubavi i privrženosti i najsuroviju želju da naudimo prvom komšiji. Dovoljno smo jaki na svetskom nivou da možemo da pretimo svima, a dovoljno ekonomski siromašni i životno neispunjeni da nam je zlatna medalja važnija nego ostalima. U stabilnim zemljama sport služi za udaranje temelja društva. Srednja škola u američkoj provinciji ima bolju infrastrukturu od Zvezde i Partizana zajedno. Kod nas sport neretko služi za izazivanje euforije ili depresije, u zavisnosti od rezultata. Ipak, košarkašku reprezentaciju ne bismo smeli da damo tako lako. Da li je potrebno da dođe do promena u Savezu? Sigurno. Da li je Svetislav Pešić mogao da odradi bolji posao kao selektor na EP? Sigurno. Nego, kad bismo uzeli zlato na tom Svetskom…