Nekada je bio osnovno prevozno sredstvo, a danas, tek nekoliko Somboraca sa svojim konjima na „fijaker placu“ čuva od zaborava simbol grada, pa se i danas divane, ali i pišu nove stranice istorije fijakera.
Bilo je i zaljubljenih parova i umetnika, boema, tamburaša, svatova, običnog sveta. Jer, fijakeristi sa svojim riđanima, doratima i vrancima špartaju ulicama Sombora vek i po. Svašta vide, čuju i pamte.
„13 godina radim kao gradski fijakerista u Somboru. Zanimljiv posao, opušteno, raduckaš i tako“, kaže Aleksandar Antunić, gradski fijakerista u Somboru.
Uparađene i nalickane, jer valja se pokazati pred svetom, Sofija i Ema, strpljivo stoje sa Aleksandrom na fijaker placu. Čekaju putnike, uglavnom turiste, jer Somborcima je vožnja fijakerom svakodnevica.
„Lepo je ovo doživeti i čuvati običaje“, „Dete voli konje, pa da isprobamo“, kažu anketirani.
„Fijakeri su se kod nas pojavili krajem 19. veka kada je Sombor dobio železničku prugu, jer tada je postojala potreba za njima i 1884. je napravljena fijakerska služba“, navodi Jovan Uzelac, direktor TO Sombor.
A, u njoj se zna red. Svaki konj ima svoje mesto i alku u hladovini bođoša i tako je od 1910. U slučaju požara, poplava i drugih nepogoda, bili su na raspolaganju „varoškim vlastima.“
Fijakeristi su morali da budu čestiti i trezveni ljudi, dobri kočijaši i da govore srpski, nemački i mađarski jezik.
A, kako i ne bi, kada su putnici dolazili sa svih strana. Po broju fijakera Sombor se merio sa Bečom i Peštom.
„U periodu između dva rata 1. i 2. u Somboru na ulici svakodnevno bilo 70 fijakera. Tako da su žene sa pijaca odlazile kući fijakerima, na autobusku i železničku stanicu se išlo fijakerom, noćne ture su naročito bile poznate i dobro plaćene“, priča Miloš Malivuk, fijakerista.
Aleksandar Antunić, gradski fijakerista dodaje: „Jednom smo čak vozili ja i kolega Đorđe Hršum jednoga isto boema našeg. U jednom je fijakeru bio šešir i štap, u jednom je on bio“.
„Fijaker kad je išao to je varničilo kao vatromet i to je bio doživljaj isto. Deca sede i gledaju to varničenje, eto to je ostalo onako duboko urezano“, naglašava Šandor Vizi, iz Sombora.
U sećanja Somboraca urezana je i čuvena priča o Jagri i Riđanu, opevana i u pesmama. „Kancelarija“ kočijaša, kao i danas, bila je čuvena kafana „Orijent“.
Miloš Malivuk prepričava: „Desilo se na primer da Jagra se i zakarta i dođe mušterija i kaže Jagra ja bih na stanicu, ovaj kaže nemoj me prekidati vidiš da sam u poslu, pa šta ću, pa kaže znaš gde je Riđan, odveži ga. Kad dođete na stanicu pare stavi pod pokrovac, udari Riđana po sapima i on će se vratiti“.
Gde su konji tu su sarači i potkivači. Mladi se vraćaju tradiciji – konjarstvu, pa je i posla sve više. Posebno za potkivače, za koje može da se kaže da rade konjski pedikir.
„Po nekom pisanom pravilu trebalo bi na 45 – 50 dana, mada znamo nekada to da prolongiramo pa pustimo na 60 dana, 65, a vlasnici nekada vole i malo više zbog finansija to da protekne, pa prodje i 3 meseca, ali u svakom slučaju ne smemo dozvoliti da to toliko naraste“, ističe Strahinja Rašić, potkivač.
I onda su spremni „da se prođu kasom od miline“… Iako je Aleksandar jedini zvanični gradski fijakerista, kada ima posla u pomoć mu priskoče kolege. Rade srcem i ne kriju da bi trebalo da ih bude i više, kako bi i dalje mogli da kažemo da fijaker stari ulicama luta.
