Današnja deca školskog uzrasta ne mogu bez interneta, bez proze i poezije mogu. Iz ruku ne ispuštaju mobilne telefone. Ne druže se više s knjigom – zure u ekran, listaju storije, razmenjuju mimove i gifove, emotikone i emodžije, duži tekstovi im ne drže pažnju. Školsku lektiru uglavnom doživljavaju kao nametnuto štivo, naporno i dosadno. Da jure znanje đaci ne bi masovno posezali za dajdžest verzijama književnih dela onlajn.
– Ako bismo da slažemo „varku na varku”, rekao bih da nije tako. Važno je, za početak, da prestanemo da se lažemo. Onog trenutka kada se učenicima izgovori reč lektira, već su pet koraka dalje od čitanja. Stiče se utisak da spisak lektira sastavljaju najveći „mrzitelji književnosti”, iako znam da nije tako. Ali zamislimo učenika petog razreda koji otvara čitanku i prvo na šta nailazi jeste pesma Milice Stojadinović Srpkinje „Pevam pesmu”. Pored svesti da je istorijski značaj pesnikinje nemerljiv, izgovoriću nešto što je verovatno jeres – ta pesma može samo da podstakne dete da nikad više ne pročita nijednu pesmu, i za jednog petaka nema nikakav značaj, niti će ikad imati. Umesto da privoli decu, da ih zagolica, inspiriše – izbor lektira, tekstova i pesama decu i mlade trajno udalji od čitanja – razjašnjava u razgovoru za „Politiku” Dušan Blagojević, profesor srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Lebanu.
Problem je, uveren je on, što smo, kako kaže, „zatočenici imaginarnog književnog kanona, pa pošto i sami robujemo, onda i neimaginarnu decu zarobimo”. Da bi bilo osetnih pomaka nabolje u razvijanju i negovanju valjanih čitalačkih navika, neophodno je da praktičari iz učionica više učestvuju u radu komisija koje prave i odobravaju programe nastave i učenja, uviđa ovaj nagrađivani profesor.
– Nedostaje hrabrosti da se iskorači. Ne postoji ni politička volja i sistemska podrška, videli smo šta se desilo s kolegama koje su probale da izostave Desanku Maksimović iz četvrtog razreda gimnazije. Dok je tako, sedmaci, pubertetlije, „čitaće” prepričanu Andrićevu pripovetku „Jelena, žena koje nema”, a nastavnici će lagati sebe da su je učenici razumeli. Eto, tako započinje mržnja prema književnosti. Onda dođu u srednju školu i kažu da je poslednja knjiga koju su pročitali „Bela griva”. Dođe mi da im kažem da ih razumem, ali ne kažem – ilustruje Blagojević.
Kada bi trebalo da se razvija čitalačka motivacija, knjige koje deci nudimo bivaju za njih dosadne svojom formom, tematikom, opterećujuće obimom, nekomunikativne s trenutkom u kojem deca odrastaju, napominje za naš list Sena Vukotić, nastavnica srpskog jezika i književnosti u Osnovnoj školi „Mito Igumanović” u Kosjeriću. Dobar primer za motivišuće, istraživačko u čitanju u našoj književnosti za decu, po njenom mišljenju, jesu knjige naših savremenika: Uroša Petrovića, Dejana Aleksića, Jasminke Petrović, Igora Kolarova, koje učenici i vole.
– Teme, poetika, pripovedanje, ironija, igra reči, poigravanje s konceptom čitalac–knjiga–priča–junak mogu se objasniti sasvim dobro kroz eto jednu Aleksićevu knjigu „Koga se tiče kako žive priče” na dopadljiv i ljubak i ne površan način koji će biti motivacija da se razbije mit o dosadnosti i dalekim stilovima. Najveće osveženje naših školskih programa upravo je uvođenje ovih pisaca. Do klasika svetske i naše književnosti dolazi se preko budućih klasika, a ovi pisci to jesu. U suprotnom geniji kakvi su na primer Andrić ili Isidora Sekulić zbog nedovoljne prethodne čitalačke angažovanosti dece ostavljeni su da budu zapamćeni kao teški i nerazumljivi – objašnjava Vukotićeva.
Do knjige se, naglašava ona, ne dolazi samo u biblioteci ili knjižari nego i na igralištu, u parku, šetnji s roditeljima, kroz razgovor – a to znači ukidanjem ili svođenjem na najmanju meru različitih formi simulacija stvarnosti kojima su deca okružena putem mobilnih telefona, računara, televizijskih ekrana. Kao jedan od načina da se knjiga približi deci ova nastavnica navodi povezivanje književnosti s drugim umetničkim formama: filmom, pozorištem, muzikom, stripom… Plodonosno bi, kaže, bilo i povećanje fonda časova srpskog jezika unutar koga se bore gramatika i književnost, a pretrpanost gradiva nastavnika primorava da neke nastavne jedinice preleti.
– Čitanje književnog dela od početka do kraja i tumačenje na časovima bilo bi najdelotvornije za razvijanje motivacije za čitanje kod svakog učenika bez izuzetka. Nažalost, sa četiri časa nedeljno srpskog jezika to je teško izvodljivo – ističe Vukotićeva.
Treba suštinski reformisati programe nastave tako što će svi oni koji ih sastavljaju prvo provesti bar godinu dana u školama, naglašava Blagojević, ispitivati čitalačke navike i interesovanja učenika, razgovarati s nastavnicima, piscima za decu i mlade i tek zatim sastaviti programe.
– Treba insistirati na čitalačkoj pismenosti koja se ne stiče samo na časovima književnosti već na časovima svih predmeta. Menjati navike – uvesti sat vremena nedeljnog ili mesečnog čitanja za sve u školi, od direktora do pomoćnih radnika, dovesti penzionere u škole kojima će mladi čitati, napraviti parkove za čitanje, preurediti biblioteke… Kada su poslednji put deca videla svoje roditelje da čitaju? Kada su videla direktora škole da na nekom odmoru čita knjigu? Onakve kakve su čitalačke navike odraslih, takve su i čitalačke navike dece. Budućnost knjige, a i dece, ne zavisi od dece, već od nas odraslih. Kad ovo društvo shvati da se od čitanja raste, kako reče Jasminka Petrović, onda ćemo privoleti i đake da čitaju – zaključuje Blagojević.
