Iako je potencijal zgrada proizvođača struje u Srbiji ogroman, trenutno postoji samo jedna takva. Osim smanjenja energetskog siromaštva, posledica je i manje zagađenje, jer umesto iz fosilnih goriva, struja se dobija na sunčevu energiju.
U Srbiji trenutno postoji jedna stambena zgrada elektrana koja se snabdeva energijom uz pomoć sunčanih panela.
Ovako dobijena struja koristi se za zajedničke potrebe poput osvetljenja u hodnicima, podrumu, ulazu, liftovima, pa čak i bazenu za kornjače koji postoji u ovoj zgradi, a u planu je i postavljanje punjača za elektronska vozila na parkingu zgrade. Nepotrošeni deo struje predaje se u električnu mrežu, a zatim se povlači po potrebi.
Radi o stambenom kompleksu Magdon u Nišu, koji čine tri zgrade sa 130 stanova i kojiu su dvotrećinskom većinom odlučili da krenu u energetsku tranziciju. Stanari poseduju solarne panele snage 74,5 kilovat časova (kW/h). Zahvaljujući proizvodnji struje sa krovova, komunalni računi su svima manji. Na mesečnim nivou kreću se od 150 do 180 hiljada dinara.
„U pitanju je značajna potrošnja. Da je bilo kapaciteta, više kilovata, mogao bi jedan deo energije da se koristi i pojedinačno za stanare. Za sada „relaksirani“ su samo računi za objedinjenu naplatu. Korist imaju svi stanari”, kaže za N1 Goran Vučković, profesor Mašinskog fakulteta u Nišu na odseku „Termotehnika, termoenergetika i procesna tehnika“ i stanovnik zgrade Magdon.
On kaže da je otvoreno posebno brojilo na kome se beleži koliko je struje proizvedeno i na osnovu koga se vrši mesečni obračun.
Ogroman potencijal umesto uglja
Prema Vučkovićevim rečima, u Nišu postoji ukupno 137.000 stanova, a stambenih zajednica – zgrada, potencijalnih prozjumera (proizvođač i korisnik) ima 2.500, tačnije 2.462.
Sve one čine veliki potencijal. Primera radi, ako bi se uzeo prosek od 30 kW/h po zgradi došli bi do 72.000 megavat časova (MW/h).
„To je neki prosek, a može da bude i daleko veća proizvodnja odnosno kapacitet. Ukupno čini oko sedam-osam procenta instalisane snage hidroelektrane Đerdap koja iznosi 1083 megavata“, navodi naš sagovornik.
Vučković kaže da je ono sa čime treba da uporedimo jesu termoelektrane. On navodi kao primer Obrenovac, čijih šest blokova ima kapcitet 1765,5 MW/h, što daje oko četiri odsto.
„U pitanju je ne samo potencijalna ušteda kada su u pitanju građani i njihov bolji ekonomski status, već i značajan uticaj na smanjenje zagađenja, pošto se 70 odsto struje u Srbiji dobija sagorevanjem fosilnih goriva“, poručuje Vučković koji je i član lokalne organizacije PET (Platform for energy transition) koja se bavi energetskom tranzicijom.
Kako ubrzati proces
Ceo proces za građane Niša trajao je oko pola godine i zahtevao je razne vrste angažmana. Iako zahtevan, deo procesa bi mogao da bude ubrzan.
„Dugo smo čekali da EPS svoj softver za obračun prilagodi za ovakav vid elektrane prozjumera koji je u stambenoj zajednici, a bilo je i usporavanja zbog napada hakera na EPS decembra 2023. godine”, kaže Vučković.
Navodi da bi značilo kada bi se malo ubrzale procedure u komunikaciji sa državom: „Da se ne čeka poslednji dan za odgovor i da rokovi umesto 21 budu npr. sedam dana”.
Potencijal potvrđuju podaci Republičkog geodetskog zavoda o broju stambenih zajednica. Beograd ima 26.282 stambene zajednice, Novi Sad 5.781, Kraljevo 645, Čačak 633, Pančevo 1.088, Jagodina 614, Kragujevac 1.058… Teoretski, samo Beograd mogao bi da smanji zagađenje, ali i troškove oko uglja za 40 odsto, što bi se odrazlo pozitivno na zdravlje i ekonomiju.
Iako je 40 odsto samo sa krovova Beograda objektivna utopija, smanjenje prozivodnje struje na fosilna goriva bio bi veliki iskorak, a smanjenje dobijanja „prljave“ struje je i preuzeta međunarodna obaveza Srbije u sklopu zelene tranzicije.
Ulaganje, isplativost i siromašni
Ovakav način dobijanja energije zahteva ulaganja, koja ne mogu da priušte svi. Prema rečima konsultanta za energetiku i bivšeg direktorka toplane u Šapcu Slobodana Jerotića objektivna isplativost je već posle tri do pet godina.
„Ako se gleda samo zarada potrebno je sedam do osam godina, ali ne treba zaboraviti da se ne računa samo novčana dobit već i činjenica da osim para u džepu, građani imaju sopstvenu elektranu, tako da je taj period kraći“, navodi naš sagovornik.
Jerotić kao pogodnost ističe da instalacije sve manje koštaju i da u zavisnosti od kapaciteta elektrane, kreće se od 800 do 1.000 evra po kilovat času.
„Krov od 200-300 kvadratnih metara sa kapacitetom između 20 i 30 kilovata, košta oko 15 – 20 hiljada evra“, navodi Jerotić.
Ova cena je i dalje nedostižna za dosta građana Srbije, ali postoje neki modeli koji bi mogli da se primene kako bi i oni siromašniji mogli da pomognu sebi, ali i društvu u celini. U primeru „Magdon“, kako je za medije izjavila upravnica ove zgrade, stanari će iznos od 50.000 dolara, otplaćivati tokom dve godine po 17 dolara mesečno, dok je preostalih 40.000 dobijeno bespovratno.
„Umesto da čoveku daš ribu, nauči ga da peca“
Jerotić kaže da zbog toga testiraju model zadruge sa instalisanim kapacitetom od 3,5 kw/h.
„Okupili smo 20 ljudi i želimo da vidimo koliko će da prihoduje. U pitanju su zaista male sume, a ideja je da godinu dana testiramo ovaj model, jer bi energetske zadruge mogle da budu rešenje za siromašnije, ali i prilika da energetska tranzucija bude pravednija za sve“, navodi Jerotić.
Kaže da bi ove male investicije mogle da budu potpomognute donacijama, novcima iz projekata, subvencijama, ali ističe da bi to pre svega trebalo da važi za ljude koji su slabog imovinskog stanja.
„Ponekad ljudi ne mogu da skupe ni 20 odsto sredstava i zato je ovaj model daleko bolji od jednokratnog plaćanja računa ili umanjivanja istih. Taj novac se potroši, a investicijama u elektrane dobija se mogućnost dugotrajnog dobijanja energije, zarade ili makar umanjenog siromaštva. Kako kaže izreka, „Umesto da čoveku daš ribu, nauči ga da peca“. Takođe, svi znamo da u stambenoj zgradi uvek ima neko je veoma siromašan ili nema dovoljno, a to može da zaustavi realizaciju“, kaže Jerotić i dodaje:
„Izrazito sam protiv neselektivnog finansiranja. Ima ljudi koji su bogati koji to mogu da finansiraju bez problema. Tu su i oni koji imaju više novaca, ali nedovoljno za ceo ovakav projekat bilo da se radi o pojedincima ili zgradama. Njima se može pomoći otplatom na veliki broj rata, na nekoliko godina“.
Jerotić kaže da uključivanje većeg broja ljudi zavisi od državne politike, a da bi ovakva pomoć zadrugama građana moglo da bude pravedno rešenje.
„Važno je da ova tranzicija ne bude usmerena samo na velike igrače, gde se se neće voditi računa o socijalnoj komponenti. U tom slučaju kompanije će imati velike profite i prodavaće građanima struju po nepovoljnijim uslovima nego što bi to radile zadruge. Dobrobit za celo društvo bi trebalo da bude prioritet. U Evropi trenutno postoji 10.000 energetskih zadruga. Te građanske incijative su dobrodošle u Evropi i moguće je da se to desi i kod nas“, zaključuje Jerotić.
Prema poslednjoj verziji Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana (INKEP), Srbija planira da do 2050. godine prestane sa dobjanjem struje iz uglja, a da će dominantni izvori biti sunce i vetar.
Prema njemu, 2030. godine udeo u ukupnoj proizvodnji struje kada je reč o uglju, trebalo bi da po prvi put padne ispod 50 odsto, što znači da je planirano smanjenje više od 20 odsto. Istovremeno, plan je da instalacije na bazi solarne energije i energije vetra, budu povećane sa 30% iz 2021. godini, na 45% u 2030. godini.
Gledajući brojke to znači da Srbija ima potencijal da samo sa krovova stambenih zgrada dođe do značajnog pomaka koji bi uticao na zdravlje svih građana pošto od posledica zagađenja vazduha umire oko 10.000 ljudi, ali i ekonomiju, kao instrument u pravednijoj energetskoj tranziciji, odnosno manjem energetskom siromaštvu.
